Uvek sam govorio ”Da bi pravda bila slepa, zakoni moraju dobro da vide”. Ako nemamo dobre zakone ne možemo se ni nadati pravdi, a pravda to je ono što očekujemo, za šta se borimo i čemu treba da težimo. 

Na žalost, poslednjih nekoliko godina svedoci smo mnogih zakonskih tekstova, koji čim izađu iz umova naših zakonodavaca nalete na zid nemogućnosti njihove primene i onda lagano, kao da nikada nisu ni doneti počnu da se zaobilaze od strane onih koji treba da ih primenjuju. Takvu sudbinu sasvim izvesno imaće i doneti Zakon o javnim beležnicima, što će nama koji zakone treba da primenjujemo u praksi stvoriti bezbroj problema koje nećemo moći tako lako da razrešimo.

Međutim razlika između ovog i ostalih zakona, koji se mogu podvesti pod plašt praktične neprimenjljivosti jeste u tome što će ovaj zakon stvoriti probleme i ostalom ne pravničkom svetu. Zamislite jednog seljaka kome treba objasniti da svoju njivu ne može sada tako lako (iako ne volim taj izraz) prepisati svome sinu, da za to mora da putuje do prvog većeg grada i da za to mora da izdvoji sumu novca dovoljnu za godišnju nabavku đubriva. Ili zamislite jednog profesora prava koji ne može sam sastaviti sebi ugovor već za tako nešto mora potražiti stručnu pravnu pomoć u vidu notarske usluge. Iako se primeri na prvi pogled potpuno razlikuju jedno im je ipak zajedničko. Ni onaj seljak niti ovaj profesor prava nemaju više pravo na izbor. A pravo na izbor to je tekovina demokratskih društava. To znači da sami biramo kome ćemo verovati, ko će nas zastupati, ko savetovati u nevolji braniti, a ko našu volju staviti na papir i napraviti ono što se formalno zove ugovor. 

Uvođenjem instituta Javnog beležnika, na način kako je to predvideo naš zakonodavac uskraćeno nam je to pravo izbora i po sili zakona svi smo primorani da naše pravne poslove i to ne bilo koje, već one od ekonomskog i životnog značaja moramo poveriti veoma uskom krugu ljudi, a to više nije sloboda i demokratija već se to zove …. znate i sami kako, ne treba ja da Vam govorim. 

Zbog toga se na kraju ponovo vraćam na početak , na Pravdu, na onu statuu slepe žene što je većina nas ima na svojim radnim stolovima i poručujem nam svima: Otvorimo četvoro oči i budimo njeni branioci uvek i za sva vremena. 

adv. Aleksandar N. Đorđević

← Prethodni blog   /   Naredni blog →