Statutom Advokatske komore Srbije propisano je da se Povelja može dodeliti advokatu za njegov zapažen dugogodišnji rad u advokaturi u organima Advokatske komore Srbije i za uspešno obavljanje drugih društvenih poslova u okviru advokature, profesionalnih udruženja i organizacija. Ove godine na tradicionalnim 27. Vidovdanskim susretima advokata u Kruševcu ta povelja dodeljena je meni, a zbog mog ličnog doprinosa tokom protesta advokata koji je trajao nezapamćenih 131 dan.

Povelja, pored zlatne plakete Advokatske komore Srbije predstavlja najveće priznanje kojim jedan advokat može biti nagrađen tokom svoje karijere. Ona se dobija jednom i ne može se ponovo dodeliti! Šta za ona mene lično predstavlja rečima se ne može opisati.  Zato ovde neću pisati o sebi, već je tema ovog članka «Moja povelja» priznanje i zahvalnost koju danas  svojim rečima ja dodeljujem! (Redosled je potpuno slučajan).

«Moju povelju» dodeljujem advokatu Mirjani Milić Drvenici, zbog toga što me je od prvog dana zdušno podržavala, iako me uopšte nije poznavala. Zato što me je naučila da pisana reč izrečena javno ima mnogo veću snagu od one najglasnije usmene. Zbog toga što je zajedno sa mnom štitila i zastupala interese advokature po društvenim mrežama što i danas čini. Zato jer sam na njenom primeru i stavu suštinski razumeo šta znači biti advokat u onom izvornom smislu te reči!

«Moju povelju» dodeljujem advokatu Dragoljubu Đorđeviću, zbog toga što je nesebično i bez ličnog interesa u meni prepoznao veštine i znanja da mi poveri tako važne aktivnosti tokom protesta, iako me nije pre toga nije poznavao! Zbog toga što je zarad  svih nas i dobrobiti profesije izdržao i na leđima poneo nezamislive pritiske, kakvi bi slomili i najačeg među nama!

«Moju povelju» dodeljujem Ivanu Miloševiću, zbog toga što me je naučio i za kratko vreme osposobio za rad i javni nastup u kriznim situacijama. Zato što je, iako nije morao, svoje PRiZNANJE koje mu je dodeljeno od strane Društva Srbije za odnose sa javnošću nesebično i javno podelio sa nama , koji smo zajedno sa njim učestvovali u kriznom aktivnostima PR tima Advokatske komore Srbije.

«Moju povelju» dodeljujem advokatu Nebojši Avlijašu, zbog što mi je pružio bezrezervnu podršku u svim mojim aktivnostima i zajedno sa mnom učestvovao u njihovoj koordinaciji i realizaciji na društvenim mrežama, iako me ni on nije poznavao!

«Moju povelju» dodeljujem Branki Milojević , zbog toga što mi je pomogla da naučim i razumem nauku odnosa sa javnošću. Zato što sam najviše zahvaljujući njenim savetima shvatio da veštine javnih nastupa, koje advokat primenjuje u sudnicama nisu ni blizu onih kakve su nužne za istupanje u medijima i na društvenim mrežama.

«Moju povelju» dajem advokatu Jovani Đorđević mojoj rođenoj sestri, sa kojom nisam u krvnom srodstvu!  Zbog toga, jer su njene reči: «Aco, mi mladi moramo više da se aktiviramo kod komora, jer ne možemo ostaviti samo starijima da za nas sređuju i uređuju advokaturu» , izrečene meni na jednoj kafi posle zajedničkog suđenja gde smo se kao branioci našli i upoznali samo zahvljujući redosledu spiska za službene odbrane, bile presudne u mojoj kasnijoj odluci da ponudim svoju pomoć komori kada je protest počeo.

«Moju povelju» dodeljujem i mojim dragim kolegama tviterašima Nikoli Kosanoviću, Zoranu Pešiću, Maji Bićulović, Nadi Putnik, Vanji Stanković,  Vladimiru Homanu, Ivici Miladinoviću, Cvetku Mariću, Ljerki Karapandži, Mariji Jovanović, Tanji Arsić, Popov Goranu, Bošku Arsenijeviću, Gordani Ilić, Snežani Jevtić, Milijani Radivojević i mnogim drugim advokatima, advokatskim pripravnicima, studentima prava i svim mojim dragim tviterašima van pravne struke i nauke, koje nisam imenom i prezimenom pomenuo zbog toga što sam od njih naučio i uvideo koliku snagu ima jedinstvo advokature. Zato, jer smo radeći i misleći kao  jedan na ovoj  ovoj društvenoj mreži doprineli da se svakodnevno čuju poruke advokata o razlozima i opravdanost našeg protesta.

«Moju povelju» dodeljujem i svim onim koleginicama i kolegama koji su tokom protesta aktivno učestvovali u radu našeg bloga od kojih sam  naučio kako se brani čast i ugled profesije i šta su sve advokati u stanju da urade kada nešto žele!

Teško je u trenucima kada provladaju emocije kakav je slučaj sa mnom dok ovaj tekst sastavljam pronaći pravu reč ili izraz kojim bih iskazao zahvalnost prema svim ovim ljudima. Zbog toga je možda najbolje ne reći ništa , već ovaj članak završiti rečima koje sam želeo da kažem na dodeli priznanja u Kruševcu. Rečima koje zbog tih istih emocija nisu tada izrečene, a trebalo je da budu. Trebalo ih je reći kako bih sa njima zakružio jednu životnu celinu i nastavio dalje putem koji sam zacrtao. Taj neizrečeni govor glasi:

«Poštovane koleginice i kolege, dragi prijatelji. Hvala Vam na ovom priznanju. Ja ću vam reći par reči o emocijama. O ponosu koji u ovom trenutku osećam. Ponasan sam što danas stojim ovde pred vama, ali još više me to osećanje obuzima zbog toga što smo svima pokazali i dokazali šta sve možemo, kada hoćemo! Videlo se, možemo mnogo toga! Advokatura je moja kuća. Tu sam se rodio, odrastao, stasao, ojačao. Tu i da ostanem. Želja mi je da nastavim da moju kuću u narednom periodu uređujem kako ona jednog dana ne bi više bila kuća, već neosvojiva tvrđava, za one koji bi opet eventualno pokušali da je uruše.  Želim da to uradimo zajedno isto kao što smo činili za vreme našeg istorijskog protesta! Ja ću ovde stati , jer vremena dovoljno nema da kažem sve ono što bih želeo. Zato hvala vam svima još jednom i dozvolite da vas na kraju pozdravim mojom verzijom našeg čuvenog slogana koja glasi: Advokati su bili, jesu i biće uvek u pravu! Hvala! A i da ponovimo sve ovo još koji put!»

Dragi moji čitaoci. Celina je sada zaokružena. Tačka je stavljenja! Ja ću sada nastaviti da se krećem kroz život i karijeru dalje istom onom energijom i tempom u susret novim pobedama!

adv. Aleksandar N. Đorđević

← Prethodni blog   /   Naredni blog →