Godinama smo svedoci stalnih pokušaja države da pravosuđe učini efikasnijim. Pod pojmom efikasnost apsolutno svi učesnici ovog poduhvata podrazumevaju brzo okončanje sudskih postupaka, rešavanje takozvanih starih predmeta koji traju godinama, a često se pominje i pravni standard ustanovljen Evropskom konvencijom o zaštiti ljudski prava i osnovnih sloboda donetom u Rimu davne 1950. godine: Suđenje u razumnom roku.

Pođimo od te konvencije tačnije od člana 6 koji nosi naslov Pravo na pravično suđenje. On glasi:

”Svako, tokom odlučivanja o njegovim građanskim pravima i obavezama ili o krivičnoj optužbi protiv njega, ima pravo na pravičnu i javnu raspravu u razumnom roku pred nezavisnim i nepristrasnim sudom, obrazovanim na osnovu zakona. Presuda se izriče javno, ali se štampa i javnost mogu isključiti s celog ili s dela suđenja u interesu morala, javnog reda ili nacionalne bezbednosti u demokratskom društvu, kada to zahtevaju interesi maloletnika ili zaštita privatnog života stranaka, ili u meri koja je, po mišljenju suda, nužno potrebna u posebnim okolnostima kada bi javnost mogla da naškodi interesima pravde.” 

Već iz samog teksta citirane odredbe proizilazi da je toliko često danas pominjano pravo na suđenje u razumnom roku u stvari samo deo jednog šireg ljudskog prava koje se zove pravo na pravično suđenje. Pravičnost je jako teško definisati i ono je više filosofski nego pravni pojam. Mnogi veliki mislioci su pokušali, ni jedan do danas, nije dao dovoljno jasan odgovor na pitanje šta je pravičnost. Zbog toga ne želim ni da se usudim da u ovom članku taj pojam definišem, jer za tako nešto nema ni potrebe. Svi mi znamo šta pravičnost predstavlja i svako od nas bi u bilo kom konkretnom slučaju mogao sam da proceni da li je neka odluka pravedna ili nije. Pravičnost za nas može biti odraz našeg subjektivnog utiska o nekom događaju, a neretko ona može predstavljati i skup objektivnih okolnosti koje smo kroz iskustvo saznali u različitim prilikama i na osnovu kojih možemo dati svoj sud o tome da li je neka odluka pravedna.  Pojam pravičnosti je jednostavno opštepoznat.

Videli smo iz citirane odredbe Konvencije da ona primat pre svega daje upravo pravičnosti, a da je tzv. suđenje u razumnom roku samo jedan od elemenata prava svakog čoveka na pravično suđenje. Zbog čega se onda veoma često govori o pravu na suđenje u razumnom roku, a veoma retko o pravu na pravično suđenje? To je pitanje mog interesovanja.

Može li suđenje biti pravično ako nije okončano u razmnom roku i može li okončanje suđenja u razmnom roku dovesti do toga da pravičnost bude zanemarena. Da li su to dva odvojena pojma ili je ipak kako to Konvencija definiše deo jednog istog ljudskog prava koje nazivamo pravo na pravično suđenje? Anlazom citirane odredbe Konvencije dolazimo do zaključka da su pravičnost i razumni rok deo jedne celine. To je uostalom  veoma jednostavno objasniti time da je čoveku podjednako važno da mu sud sudi pravično i da se to njegovo suđenje što pre moguće okonča. Pravičnost je važna zbog dejstava sudske odluke i sudskog postupka uopšte na prava i obaveze čoveka, a efikasnost (razumni rok) zbog potrebe da neizvesnost u nečijem pravu traje što kraće.

Ako bih vam sada postavio pitanje da li vam je važnije da se vaš sudski postupak što pre okonča ili vam je bitnije da odluka suda kome ste se obratili za pravnu zaštitu bude onakva kakvu pravičnost nalaže, preciznije u svemu u skladu sa zakonima, običajima i moralom, verujem da bi većina od vas odgovorila da je podjenako važno i jedno i drugo. Ta većina bi bila u pravu!

Tu potrebu ljudi država mora da prepozna ukoliko želi da zasluženo nosi epitet pravne. Nije dovoljno samo menjati sistemske zakone, uvoditi sankcije zbog nepoštovanja rokova, ograničavati prava učesnika u postupku da bi se sudstvo učinilo boljim. Nije dovoljna puka efikasnost u rešavanju predmeta. Potrebno je da se vodi računa i o pravičnosti.

Iz uporednopravne prakse znamo da je moguće i jedno i drugo, a zbog čega tu dobru praksu kod nas nismo uspeli da uspostavimo, je pitanje za jednu širu raspravu. Zbog toga završavam rečima, za koje se nadam da će neko jednog dana imati sluha da čuje:

”Ne treba nam efikasno sudstvo, ako ono nije ujedno i pravično!”

Autor: advokat Aleksandar N. Đorđević

← Prethodni blog   /   Naredni blog →