Šta je brak u stvari ?

Jedna sudija je u presudi napisala da moralne komponente braka čine slobodno izražene volje žene i muškarca za zakučenje braka, koji se zasniva na ravnopravnosti, obostranoj naklonosti, ljubavi, poštovanju, razumevanju i poverenju.

Zašto se brak poništava ako nije zaključen u cilju zajednice života ? Zato što se time društvo štiti od zloupotrebe braka.

Kako se brak može zloupotrebiti i šta je to što danas razlikuje brak od neformalne zajednice muškarca i žene, a zbog čega ka formalizovanju zajednice života streme i ljudi istog pola koji su u emocionalnoj vezi.

Naime, i po Porodičnom zakonu Republike Srbije koji je donet 2005. godine, prava i obaveze supružnika u braku, kako u pogledu zajedničke dece, tako i u pogledu zajedničke i posebne imovine, su izjednačena sa pravima vanbračnih partnera.

Međutim, ono što razlikuje brak od zajednice vanbračnih partnera je pitanje nasleđivanja. Vanbračni partner za razliku od bračnog ne nasleđuje svog supružnika.

U pogledu stečenih prava kao što je na primer pravo iz penzijskog osiguranja, već se primenjuju neka ograničenja i kada su u pitanju supružnici iz formalnog braka, pa je tako na osnovu člana 28a Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju propisano da, ako je umrli osiguranik ili umrli korisnik starosne, prevremene starosne penzije ili invalidske penzije u trenutku zaključenja braka navršio 65 godina života i najmanje 15 godina staža osiguranja, bračni drug može stedi pravo na porodičnu penziju pod uslovom da imaju zajedničko dete ili da je brak trajao najmanje dve godine. Jasna je intencija države da spreči zloupotrebu institucije braka kada je u pitanju pravo iz penzijskog osiguranja.

Međutim, važnije je pitanje nasleđivanja imovine kao što su na primer nepokretnosti, udeli u privrednim društvima, štedni ulozi i sl. Vanbračni partner u slučaju smrti neće biti pozvan na nasleđe kao zakonski naslednik, osim ako ga njegov preminuli partner nije označio kao naslednika u svom zaveštanju. Ukoliko preminuli partner ima nužnih zakonskih naslednika, zaveštanje će proizvoditi pravno dejstvo u odnosu na svu imovinu kojom nije narušen nužni nasledni deo.

Takođe, i bračnim i vanbračnim partnerima je na raspolaganju i bračni ugovor kojim mogu isključiti zakonski režim sticanja zajedničke imovine, čemu pretpostavljam takođe streme lica koja su pobornici braka između osoba istog pola.

Međutim, ni bračnim ugovorom se ne rešava pitanje nasleđivanja, jer vanbračni partner neće ni u slučaju postojanja bračnog ugovora imati nasledno pravo, u odnosu na onu imovinu koja se u trenutku smrti zatekne u ostavinskoj masi iza njegovog preminulog supružnika.

Drugo je pitanje da li se lica istog pola koji su u emocionalnoj vezi i koji ostvaruju i zajednicu života kao partneri, zalažu za ozakonjenje istopolnih brakova, u stvari traže da društvo prihvati mogućnost postojanja emocionalne zajednice među osobama istog pola. Verovatno da je intencija pre svega na ovom pitanju, jer je činjenica da društvo ovu pojavu još uvek nije u stanju da prihvati.

Međutim, kada je u pitanju nasleđivanje, društvo će ovaj zahtev za ozakonjenje istopolnog braka prihvatiti još teže. Naime, kada se dogodi da snaja u braku bez dece nasledi dedovinu pokojnog supružnika koju je on ranije nasledio od svojih predaka, pa se ta snaja ponovo uda i nju kasnije nasledi njen supružnik, to u društvima kao što je srpsko društvo, u kojem 10 godina suštinski nije zaživeo zakonom ustanovljen bračni ugovor, proizvodi parnice koje traju i po 20 godina.

U Beogradu, 30. Juna 2015. godine Advokat Mirjana Milić Drvenica