Pre nego


ADVOKAT ĐORĐEVIĆ - BLOG

Dobro došli na blog advokata Aleksandra N. Đorđevića

  1. Naslovna
  2. Blog

Zahtev za ponavljanje krivičnog postupka

 

Zahtev za ponavljanje krivičnog postupka

Pravni lekovi se dele na one koji se ulažu protiv nepravnosnažnih sudskih odluka – redovni pravni lekovi i oni koji se ulažu protiv pravnosnažnih sudskih odluka – vanredni pravni lekovi. Osnovno svojstvo koje određuje da li stranka ima pravo na izjavljivanje redovnog ili vanrednog pravnog leka je pravnosnažnost. Pravnosnažnost sudske odluke stvara nemogućnost da se odluka dalje pobija redovnim pravnim lekovima (formalna pravnosnažnost) i dolazi do rešavanja određene pravne situacije na taj način što se nastupanjem pravnosnažnosti konačno rešava ono što je do tada bilo sporno među strankama (materijalna pravnosnažnost). Mogućnost izjavljivanja vanrednih pravnih lekova protiv pravnosnažnih odluka, zapravo,                 predstavlja naknadno ispitivanje materijalne pravnosnažnosti. U ovom radu biće reči o zahtevu za ponavljanje krivičnog postupka, koji je u praksi naišao na određena sporna pitanja.

Ključne reči: vanredni pravni lek, krivični postupak, zahtev za ponavljanje krivičnog postupka, osuđeni.

1. Zahtev za ponavljanje krivičnog postupka

Aktuelni Zakonik o krivičnom postupku propisuje dve vrste vanrednih pravnih lekova: zahtev za ponavljanje krivičnog postupka i zahtev za zaštitu zakonitosti. Takođe, Zakonik propisuje dva modela zahteva za ponavljanje postupka: 1. zahtev za ponavljanje krivičnog postupka koji je okončan pravnosnažnom sudskom presudom i 2. zahtev za ponavljanje krivičnog postupka osuđenom u odsustvu.

Odredbom člana 473. stav 1. ZKP je propisano da se krivični postupak završen pravnosnažnom presudom može ponoviti samo u korist okrivljenog. Dakle, iz ovakve zakonske konstrukcije proizilazi da se radi samo o krivičnim postupcima koji su okončani osuđujućom presudom, jer ne bi postojao pravni interes da se traži ponavljanje krivičnog postupka koji je okončan oslobađajućom ili odbijajućom presudom. S druge strane, odredbom člana 478. stav 3. tačka 1. ZKP propisano je da kada sud u novom postupku donese presudu izreći će da se ranija presuda delimično ili u celini stavlja van snage ili da se ostavlja na snazi. Uočljivo je da su ove dve zakonske odredbe u međusobnoj koliziji. Ako se krivični postupak može ponoviti samo u korist okrivljenog, a u ponovljenom krivičnom postupku sud može doneti presudu u kojoj će izreći da se ranija presuda ostavlja na snazi, u celini ili delimično, onda, polazeći od jezičkog tumačenja, krivični postupak može biti ponovljen i na štetu okrivljenog. Zapravo, u ovom slučaju se navedena odredba da se krivični postupak može ponoviti samo u korist okrivljenog treba tumačiti u smislu da se okrivljenom stvara mogućnost da se ponovi krivični postupak, da iznese nove činjenice i dokaze, tačnije da se okrivljenom ostavlja mogućnost da iznova iznese svoje odbranu, ali, da to ne znači nužno da će ishod ponovljenog krivičnog postupka biti znatno povoljniji za okrivljenog u odnosu na raniju osudu, upravo uzimajući u obzir činjenicu da u ponovnom postupku, sud može novom presudom raniju da ostavi, delimično ili u celini, na snazi. Jedino ograničenje koje zakon nameće, kada je u pitanju korist okrivljenog, je ta da sud u ponovljenom postupku, ukoliko raniju presudu stavi van snage u celini ili delimično, prilikom izricanja nove kazne mora da se vodi načelom reformatio in peius.

Takođe, pravno je interesantno i to da zakon dozvoljava ponavljanje krivičnog postupka koji je završen pravnosnažnom presudom, ali da zakonodavac ostavlja pravnu prazninu kada su u pitanju krivični postupci koji se okončavaju donošenjem rešenja, kako ih zakon definiše „koja odgovaraju presudi“, odnosno rešenja kojim se izriču mere bezbednosti i rešenja doneta na ročištima za izricanje krivične sankcije. Na sednici Krivičnog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda, dana 16.06.2014. godine, donet je zaključak prema kome ponavljanje krivičnog postupka po pravilima za ponavljanje postupka okončanog pravnosnažnom presudom dozvoljeno je i u slučaju okončanja krivičnog postupka pravnosnažnim meritornim rešenjem koje zamenjuje presudu, tj. kojim se konačno odlučuje o samoj krivično-pravnoj stvari, odnosno o izvršenju krivičnog dela.

Zahtev za ponavljanje krivičnog postupka mogu podneti stranke i branilac, a posle smrti okrivljenog zahtev mogu podneti javni tužilac, bračni drug okrivljenog, lice sa kojim je živeo u vanbračnoj ili drugoj zajednici života, srodnici po krvi u pravoj liniji, zakonski zastupnik, usvojitelj, usvojenik, brat, sestra i hranitelj. Zahtev može biti podnet i nakon što je osuđeni izdržao kaznu zatvora ili je nastupila zastarelost, odnosno došlo je do amnestije ili pomilovanja. U svakom trenutku podnosioci zahteva, sve do donošenja odluke suda, mogu da odustanu od podnetog zahteva.

Sporna je odredba zakona kojom se ukazuje na to da se zahtev za ponavljanje krivičnog postupka može podneti i ako je nastupila zastarelost, odnosno ako je došlo do akta amnestije ili pomilovanja, ako kao polaznu tačku imamo odredbu zakona koja kaže da se ponavljanje krivičnog postupka može dozvoliti samo u korist okrivljenog. Ako je nastupila zastarelost, ili je krivično delo za koje je osuđen obuhvaćeno aktom amnestije i pomilovanja, u tim slučajevima, dozvoljavanje ponavljanja krvičnog postupka svakako ne bi bilo u korist okrivljenog.

Kada je u pitanju sadržina zahteva za ponavljanje krivičnog postupka, podnosilac je dužan da u njemu navede razlog na osnovu koga traži ponavljanje krivičnog postupka i da priloži dokaze na osnovu kojih potkrepljuje činjenice na kojima zasniva zahtev. U slučaju da zahtev sadrži određene nedostatke sud će pozvati podnosioca da u ostavljenom roku nedostatke ispravi (član 472. stav 2. ZKP). Ukoliko se zahtev zasniva na činjenici da se presuda zasniva na lažnoj ispravi ili na lažnom iskazu svedoka, veštaka, stručnog savetnika, prevodioca, tumača ili saokrivljenog ili ako je do presude došlo usled krivičnog dela javnog tužioca, sudije, sudije-porotnika ili lica koje je preduzimalo dokazne radnje, takve tvrdnje se moraju dokazati pravnosnažnom sudskom odlukom donetom protiv navedenih lica, a ukoliko su takva lica umrla ili postoje druge okolnosti koje isključuju krivično gonjenje, tada se ovakve činjenice mogu potkrepiti i drugim dokazima.

2. Razlozi za ponavljanje krivičnog postupka

U članu 473. ZKP taksativno su propisani razlozi za ponavljanje krivičnog postupka (numerus clausus). Razlozi za ponavljanje krivičnog postupka, prema ZKP-u su: 1. ako je presuda zasnovana na lažnoj ispravi ili lažnom iskazu svedoka, veštaka, stručnog savetnika, prevodioca, tumača ili saokrivljenog; 2. ako je do presude došlo usled krivičnog dela javnog tužioca, sudije, sudije-porotnika ili lica koje je preduzimalo dokazne radnje; 3. ako se iznesu nove činjenice ili se podnesu novi dokazi koji sami za sebe ili u vezi sa ranijim činjenicama ili dokazima mogu dovesti do odbijanja optužbe ili oslobođenja od optužbe ili do osude po blažem krivičnom zakonu; 4. ako je za isto delo više puta suđeno ili ako je sa više lica osuđen za isto delo koje je moglo učiniti samo jedno lice ili neka od njih; 5. ako se u slučaju osude za produženo krivično delo ili za drugo krivično delo koje po zakonu obuhvata više istovrsnih ili više raznovrsnih radnji iznesu nove činjenice ili podnesu novi dokazi koji ukazuju da nije učinio radnju koja je obuhvaćena delom iz osude, a postojanje ovih činjenice bi dovelo do primene blažeg zakona ili bi bitno uticalo na odmeravanje kazne; 6. ako se iznesu nove činjenice ili podnesu novi dokazi kojih nije bilo kada je izricana kazna zatvora ili sud za njih nije znao iako su postojali, a oni bi očigledno doveli do blaže krivične sankcije; 7. ako se iznesu nove činjenice ili podnesu novi dokazi da okrivljenom nije uredno dostavljen poziv za pretres koji je održan u njegovom odsustvu.

Uočljivo je da su svi razlozi za ponavljanje krivičnog postupka, izuzev poslednjeg, materijalne prirode, i tiču se pojavljivanja novih činjenica ili dokaza, koji nisu bili poznati ili nisu postojali u vreme presuđenja, a koji bi u tom slučaju doveli do povoljnijeg ishoda za okrivljenog. Poslednji razlog, propisan odredbom člana 473. stav 1. tačka 7. ZKP-a, je procesne prirode i odnosi se na postojanje nepravilnosti prilikom pozivanja okrivljenog, odnosno na dokazivanje da okrivljenom nije uredno uručen poziv za glavni pretres koji je održan u njegovom odsustvu.

Zakonik određuje i rok u kome se može podneti zahtev za ponavljanje krivičnog postupka, gde se ponovo pravi razlika između razloga navedenih u stavu 1. tačka 1-6. ZKP-a, na osnovu kojih se ponavljanje postupka može tražiti sve dok kazna zatvora ne bude izvršena, a iz razloga navedenog u stavu 1. tačka 7. istog zakona u roku od šest meseci od donošenja presude žalbenog suda.

3. Nadležnost za odlučivanje po zahtevima za ponavljanje krivičnog postupka

Članom 474. ZKP-a propisana je nadležnost za odlučivanje o izjavljenom zahtevu za ponavljanje krivičnog postupka. Naime, o zahtevu odlučuje veće iz člana 21. stav 4. ZKP-a (krivičnovanraspravno veće) suda koji je u ranijem postupku sudio u prvom stepenu, a o zahtevu koji se podnosi iz razloga propisanog odredbom člana 473. stav 1.tačka 7. ZKP-a nadležno je veće suda koji je posle pretresa održanog u odsustvu okrivljenog donelo odluku. U sastavu veća, prilikom odlučivanja o zahtevu, ne sme biti sudija koji je učestvovao u donošenju presude u ranijem postupku. Takođe, Zakonik u ovom delu propisuje i obavezu suda, da u slučaju saznanja za postojanje nekog od razloga za ponavljanje postupka iz člana 473. ZKP-a, o tome obavesti okrivljenog, odnosno lice koje je ovlašćeno da u ime okrivljenog podnese zahtev.

4. Odbačaj zahteva za ponavljanje krivičnog postupka

Dalje, kada sud primi zahtev za ponavljanje krivičnog postupka, o navedenom može da odluči na dva načina. Najpre, sud će rešenjem odbaciti zahtev za ponavljanje krivičnog postupka ako: 1. je zahtev podnelo neovlašćeno lice; 2. podnosilac zahteva nije postupio u skladu sa članom 472. stav 1. ZKP-a; 3. je podnosilac odustao od zahteva; 4. nema zakonskih razloga za ponavljanje postupka; 5. su činjenice ili dokazi na kojima se zahtev zasniva već bili izneseni u ranijem zahtevu za ponavljanje postupka koji je pravnosnažno odbijen; 6. činjenice ili dokazi očigledno nisu podobni da se na osnovu njih dozvoli ponavljanje krivičnog postupka. Zakon, u ovom delu, ne propisuje mogućnost izjavljivanja pravnog leka na odluke veća o zahtevu za ponavljanje krivičnog postupka, ali je praksa, u ovom slučaju, stvorila utaban put i stala na stanovište da se strankama i u ovim slučajevima mora ostaviti pravo na izjavljivanje pravnog leka. Stoga, protiv odluke veća dozvoljena je žalba višem sudu, u roku od 3 dana, od dana prijema rešenja.

U praksi, najčešći slučaj rešavanja po izjavljenim zahtevima za ponavljanje krivičnog postupka je odbacivanje zahteva iz razloga da navedene činjenice ili dokazi očigledno nisu podobni da se na osnovu njih dozvoli ponavljanje krivičnog postupka. U jednom slučaju, osuđeni je podneo zahtev za ponavljanje krivičnog postupka u kome je naveo da je presuda kojom je pravnosnažno osuđen zasnovana na lažnom iskazu svedoka, protiv koga je podneo krivičnu prijavu nadležnom tužilaštvu i da je u toku predistražni postupak. Branilac okrivljenog je, u dopuni zahteva, naveo da se okrivljeni u momentu izvršenja krivičnog dela za koje je osuđen, nalazio u vaspitno- popravnom domu. Veće iz člana 21. stav 4. ZKP je, u konkretnom slučaju, našlo da činjenica da je osuđeni podneo krivičnu prijavu protiv svedoka, na čijem lažnom iskazu se zasniva presuda kojom je osuđen, nije podobna da se na osnovu nje dozvoli ponavljanje krivičnog postupka, s obzirom da krivični postupak još uvek nije ni pokrenut, a kamoli okončan, u kom slučaju bi, osuđeni, ovakve činjenice morao dokazivati pravnosnažnom sudskom presudom kojom je to lice oglašeno krivim, na osnovu člana 472. stav 3. ZKP, to je veće odbacilo zahtev osuđenog za ponavljanje krivičnog postupka. Veće iz člana 21. stav 4. ZKP je, takođe, odbacilo i zahtev branioca osuđenog, nalazeći da branilac u prilog svojih navoda, da se okrivljeni u vreme izvršenja krivičnog dela nalazio u vaspitno-popravnom domu, nije dostavio nikakve dokaze, samim tim ni ta činjenica nije bila podobna da se na osnovu nje dozvoli ponavljanje krivičnog postupka.

U drugom slučaju, osuđeni je podneo zahtev za ponavljanje krivičnog postupka, u kome je oglašen krivim zbog izvršenja dva krivična dela razbojništvo u pokušaju iz člana 206. stav 1. u vezi člana 30. KZ i dva krivična dela razbojništvo iz člana 206. stav 1. KZ, i osuđen je na kaznu zatvora u trajanju od pet godina. U zahtevu je naveo da su se nakon pravnosnažnosti presude pojavile nove činjenice i novi dokazi, da on nije izvršio krivična dela za koja je osuđen, da je do tih saznanja došao na izdržavanju kazne zatvora, te je opisno naveo svedoke koji bi mogli da svedoče da on nije kriv za izvršenje krivičnih dela koja su mu stavljena na teret. I u ovom slučaju, po nalaženju veća iz člana 21. stav 4. ZKP, radi se o činjenicama koje nisu podobne da bi se na osnovu njih dozvolilo ponavljanje krivičnog postupka, s obzirom na to da osuđeni nije podneo relevantne dokaze, te da svi navodi, koje je izneo u zahtevu, su već bili predmet ocene drugostepenog suda koji je odbio žalbu okrivljenog i potvrdio prvostepenu presudu, stoga je veće odbacilo ovakav zahtev osuđenog.

Krivičnovanpretresno veće odbacilo je zahtev branioca okrivljenog, koji je osuđen zbog izvršenja krivičnog dela silovanja na kaznu zatvora u trajanju od 10 godina, koji je tražio ponavljanje krivičnog postupka iz razloga propisanih odredbom člana 473. stav 1. tačka 3. i tačka 6. ZKP, i u kome je naveo da je potrebno izvesti nove dokaze, ispitati nove svedoke, koji imaju saznanja o predmetnom događaju i da je potrebno izvesti dopunsko veštačenje. Na kraju je istakao da je izvršena pogrešna kvalifikacija dela, te je radnja izvršenja kvalifikovana kao silovanje, a ne kao nedozvoljene polne radnje, za koju bi bio nadležan osnovni sud. Po nalaženju veća, u konkretnom slučaju, navedene činjenice na koje se branilac okrivljenog poziva nisu podobne da bi se na osnovu njih dozvolilo ponavljanje krivičnog postupka, a to iz razloga je jer u toku prvostepenog postupka i u postupku po žalbi potpuno i pravilno utvrđeno činjenično stanje, samim tim činjenice koje su navedene kao nove, po oceni Veća, ne predstavljaju nove činjenice te kao takve očigledno nisu podobne da bi mogle dovesti do odbijanja optužbe ili oslobođenja od optužbe ili osude po blažem krivičnom zakonu, odnosno blaže krivične sankcije, te da bi se na osnovu istih dozvolilo ponavljanje krivičnog postupka, shodno odredbi člana 473. stav 1. tačka 3. i 6. ZKP. Takođe, po oceni Veća nema mesta ponavljanju krivičnog postupka ni iz razloga navedenih u zahtevu, koji se odnose na pogrešnu kvalifikaciju krivičnog dela za koje je okrivljeni pravnosnažno oglašen krivim, imajući u vidu da je činjenično stanje potpuno i pravilno utvrđeno u toku postupka, a zatim na takvo utvrđeno činjenično stanje pravilno primenjeno materijalno pravo, a što je sve bilo predmet ocene i u žalbenom postupku.

5. Meritorno odlučivanje o zahtevu za ponavljanje krivičnog postupka

Dakle, ovo su bili slučajevi u praksi kada je odlučivanje o zahtevu okončano na prvom koraku, donošenjem rešenja o odbacivanju zahteva za ponavljanje krivičnog postupka. Drugi korak, u odlučivanju veća, nastupa, ukoliko nakon prijema zahteva, Veće oceni da ne postoji nijedan razlog za odbačaj zahteva za ponavljanje krivičnog postupka iz člana 475. ZKP. Naime, ako sud ne odbaci zahtev za ponavljanje krivičnog postupka, dostaviće prepis zahteva protivnoj stranci, koja ima pravo da u roku od osam dana odgovori na zahtev. Kada sudu stigne odgovor na zahtev, ili kad protekne rok za davanje odgovora, predsednik veća može odrediti da se provere činjenice i pribave dokazi na koje se poziva u zahtevu i odgovori na zahtev. I na kraju, poslednja faza je da posle sprovedene provere, a radi se o krivičnim delima za koja se goni po službenoj dužnosti, predsednik veća će odrediti da se spisi dostave javnom tužiocu, koji je dužan da ih bez odlaganja, a najkasnije u roku od 30 dana, vrati sa svojim mišljenjem. Kad sprovede navedene radnje, sud će na osnovu rezultata provere rešenjem uvažiti ili odbiti zahtev za ponavljanje krivičnog postupka. Zakonik, i u slučaju meritornog odlučivanja po izjavljenom zahtevu, ima pravnu prazninu kada je u pitanju mogućnost izjavljivanja žalbe protiv odluke veća o usvajanju ili odbijanju zahteva. Stav sudske prakse je da protiv odluka veća po zahtevu za ponavljanje krivičnog postupka je dozvoljena žalba u roku od 3 dana od dana prijema odluke višem sudu.

U slučajevima kada se ponavljanje dozvoljava na osnovu odredbe člana 473. stav 1. tačka 6. ZKP, sud će odrediti da se održi novi glavni pretres i na tom novom glavnom pretresu će se izvesti samo dokazi od kojih zavisi odluka o vrsti i meri krivične sankcije. Takođe, i u postupku po vanrednim pravnim lekovima važi privilegija združivanja (beneficium cohaesionis), pa tako ako sud nađe da razlozi zbog kojih je dozvolio ponavljanje krivičnog postupka postoje i za nekog od saoptuženih koji takav zahtev nije podneo, postupiće po službenoj dužnosti kao da je takav zahtev podnet. I naposletku, ako sud nađe, imajući u vidu podnesene dokaze, da osuđeni može u ponovljenom postupku biti osuđen na takvu kaznu da bi se uračunavanjem već izdržane kazne imao pustiti na slobodu, ili da može biti oslobođen od optužbe, ili da optužba može biti odbijena, odrediće da se izvršenje presude odloži, odnosno prekine. Kada rešenje kojim se dozvoljava ponavljanje krivičnog postupka postane pravnosnažno, obustaviće se izvršenje kazne, ali sud, može na predlog javnog tužioca, odrediti pritvor, ukoliko postoje razlozi za određivanje pritvora iz člana 211. ZKP.

U sudskoj praksi pojavilo se kao sporno pitanje da li u slučaju osude za krivično delo nedavanje izdržavanja iz člana 195. Krivičnog zakonika, naknadno ispunjenje dospelih obaveza izdržavanja, nakon opozivanja uslovne osude i stupanja na izdržavanje kazne zatvora, može biti razlog na osnovu koga bi sud dozvolio ponavljanje krivičnog postupka. Naime, naknadno ispunjavanje nametnutih obaveza posle pravnosnažnosti presude kojom je opozvana uslovna osuda nema uticaja na ranije donetu sudsku odluku. Držanje osuđenog nakon stupanja na izdržavanje kazne zatvora, u vidu izmirenja dospelih obaveza na ime izdržavanja, nije od uticaja na donošenje odluke o ponavljanju krivičnog postupka, nego može biti cenjeno prilikom primene drugih instituta krivičnog prava i krivičnoprocesnog prava.

Svojevrsna pravna zbrka, se dogodila kada je osuđeni podneo zahtev za ponavljanje krivičnog postupka, okončanog presudom kojom je oglašen krivim zbog izvršenja krivičnog dela nedavanje izdržavanja i izrečena mu je uslovna osuda. Prvostepenom presudom je obavezan, i, da izmiri sve dospele obaveze izdržavanja i određeno je da će se kazna zatvora određena uslovnom osudom izvršiti ukoliko u roku od 3 meseca od pravnosnažnosti presude ne izmiri dospele obaveze izdržavanja. Kako okrivljeni u ostavljenom roku, ni u naknadno ostavljenom roku, nije izmirio dospele obaveze izdržavanja, pokrenut je postupak za opozivanje uslovne osude. Pravnosnažnom presudom okrivljenom je opozvana uslovna osuda, nakon čega je stupio na izdržavanje kazne zatvora. Nakon stupanja na izdržavanje, osuđeni je izmirio sve dospele obaveze izdržavanja, te je podneo zahtev za ponavljanje krivičnog postupka, na osnovu člana 473. stav 1. tačka 6. ZKP, u kome je naveo da je sve obaveze izmirio. Veće iz člana 21. stav 4. ZKP suda koji je sudio u prvom stepenu rešenjem je odbacilo ovakav zahtev, obrazlažući da navedene činjenice nisu očigledno podobne da bi se na osnovu njih dozvolilo ponavljanje krivičnog postupka. Drugostepeni sud je, odlučujući po žalbi osuđenog, ukinuo rešenje veća prvostepenog suda i predmet vratio na ponovno odlučivanje, ukazujući da je osuđeni uz žalbu priložio i dokaz o tome da je izmirio sve dospele obaveze izdržavanja, nakon stupanja na izdržavanje kazne, te da ta okolnost može predstavljati okolnost na osnovu koje se može dozvoliti ponavljanje krivičnog postupka iz člana 473. stav 1. tačka 6. ZKP. Postupajući po primedbama drugostepenog suda, veće iz člana 21. stav 4. ZKP, najpre, je dostavilo javnom tužiocu zahtev za ponavljanje krivičnog postupka, a nakon izjašnjenja javnog tužioca, veće iz člana 21. stav 4. ZKP je ocenilo da, u konkretnom slučaju, ne postoje razlozi za ponavljanje krivičnog postupka, propisani odredbom člana 473. stav 1. tačka 6. ZKP, s obzirom da je navedenom odredbom propisano da sud može ponoviti krivični postupak završen pravnosnažnom presudom samo u korist okrivljenog, ako se iznesu nove činjenice ili podnesu novi dokazi kojih nije bilo kada je izricana kazna zatvora ili sud za njih nije znao iako su postojali, a oni bi očigledno doveli do blaže krivične sankcije, pa kako osuđenom u prvostepenom postupku nije izrečena kazna zatvora, nego uslovna osuda, i kako je uslovna osuda opozvana, jer, u ostavljenom roku i u naknadno ostavljenom roku, nije izmirio dospele obaveze izdržavanja, i da je tek nakon stupanja na izdržavanje kazne zatvora izmirio dospele obaveze na ime izdržavanja, to po oceni veća naknadno ispunjavanje nametnutih obaveza posle pravnosnažnosti presude kojom je opozvana uslovna osuda nema uticaja na ranije donetu sudsku odluku. Iz iznetih razloga krivičnovanpretresno veće je, u ponovljenom postupku, odbilo zahtev osuđenog za ponavljanje krivičnog postupka kao neosnovan, a navedeno rešenje je potvrđeno rešenjem veća drugostepenog suda, koje je prvobitno ukinulo rešenje kojim je navedeni zahtev odbačen, upravo ukazujući da u konkretnom slučaju postoji razlog za ponavljanje krivičnog postupka.

6. Postupanje suda u ponovljenom krivičnom postupku

Odredbom člana 478. ZKP propisano je postupanje suda u ponovljenom postupku. Naime, u ponovljenom postupku sud nije vezan za rešenja koja su doneta u ranije sprovedenom postupku. U slučaju da dođe do obustave novog postupka do početka glavnog pretresa, sud će u rešenju kojim obustavlja postupak staviti van snage ranije donetu presudu. Na kraju, ako u ponovljenom postupku sud donese novu presudu, u pogledu ranije donete presude sud će izreći ili da se ranije presuda delimično ili u celini stavlja van snage ili da se ostavlja na snazi, ili u kaznu koju odredi novom presudom uračunaće okrivljenom izdržanu kaznu, a ako je ponavljanje krivičnog postupka dozvoljeno samo za neko krivično delo za koje je bio osuđen, izrećiće novu jedinstvenu kaznu zatvora. Prilikom izricanja nove kazne, sud je vezan načelomreformatio in peius, odnosno presuda se ne sme izmeniti na štetu okrivljenog u pogledu pravne kvalifikacije krivičnog dela i krivične sankcije.

7. Ponavljanje krivičnog postupka osuđenom u odsustvu

ZKP u odredbama članova 479-481 posebno izdvaja i reguliše postupanje po zahtevima za ponavljanje postupka u slučajevima kada je okrivljenom suđeno u odsustvu. Ratio legisdozvoljavanja mogućnosti da se okrivljenom, koji je osuđen u odsustvu, dozvoli ponavljanje krivičnog postupka je omogućavanje ostvarivanja jednog od osnovnih prava – prava na odbranu. Okrivljenom se, prema odredbama ZKP-a, može se suditi u odsustvu samo kada postoje naročito opravdani razlozi da mu se sudi iako je odsutan, pod uslovom da je u bekstvu ili nije dostupan državnim organima. Jasno je da zakon ograničava slučajeve kada je opravdano suditi okrivljenom u odsustvu samo na one kada se nalazi u bekstvu i kada je nedostupan državnim organima, odnosno kada postoje razlozi da se okrivljenom odredi pritvor na osnovu člana 211. stav 1. tačka 1. ZKP, jer takva odluka suda je jedan od najvećih izuzetaka od pravila da okrivljeni mora imati pravo na odbranu. Pre donošenja rešenja kojim se dozvoljava da se okrivljenom sudu u odsustvu, neophodno je da je sud preduzeo sve mere iz svoje nadležnosti kako bi se obezbedilo prisustvo okrivljenog (naredba za dovođenje, određivanje pritvora, raspisivanje poternice, međunarodne poternice). Ukoliko sud ne uspe da obezbedi prisustvo okrivljenog, veće iz člana 21. stav 4. ZKP donosi rešenje kojim se određuje da se okrivljenom sudu u odsustvu. Krivični postupak u kome je okrivljeni osuđen u odsustvu ponoviće se, i van uslova propisanih u članu 473. ZKP, ako nastupi mogućnost da se suđenje sprovede u njegovom prisustvu. Dakle, zakon propisuje dva uslova da bi se omogućilo ponavljanje krivičnog postupka osuđenom u odsustvu: 1. da postoji mogućnost da mu se sudi u njegovom prisustvu i 2. da okrivljeni ili njegov branilac podnesu zahtev za ponavljanje krivičnog postupka u roku od šest meseci od dana nastupanja mogućnosti da se okrivljenom sudu u njegovom prisustvu. Radi se o objektivnom roku, koji počinje da teče od dana kada su se stekli uslovi da se okrivljenom sudu u njegovom prisustvu (npr. od momenta kada je postao dostupan državnim organima Republike Srbije, odnosno od dana lišenja slobode). Ako ovaj rok protekne, dozvoljeno je ponavljanje krivičnog postupka samo iz razloga propisanih odredbom člana 473. ZKP.

Kada je reč o stvarnoj i funkcionalnoj nadležnosti za odlučivanje po zahtevu za ponavljanje krivičnog postupka, u zakonu postoji pravna praznina. Prema mišljenju autora ovog teksta, za odlučivanje o zahtevu za ponavljanje krivičnog postupka osuđenom u odsustvu, treba primeniti odredbe koje regulišu nadležnost za odlučivanje o zahtevu za ponavljanje krivičnog postupka iz razloga propisanih odredbom člana 473. ZKP. Dakle, i u ovom slučaju nadležnost za odlučivanje je na veću iz člana 21. stav 4. ZKP suda koji je ranije doneo odluku u prvom stepenu. Ako krivičnovanpretresno veće nađe da postoje uslovi za ponavljanje krivičnog postupka, u rešenju će odrediti da se okrivljenom dostavi optužnica i rešenje o potvrđivanju optužnice, ukoliko mu nisu dostavljeni. Okrivljenom se ovakvim postupanjem ne ostavlja pravo da izjavi odgovor na optužnicu, niti će se ponavljati postupak preispitivanja optužnice.

Zakon, nadalje, propisuje dve zabrane. Prvu, da se u ponovljenom postupku ne može ponovo saslušavati saučesnik okrivljenog, niti se može sprovoditi dokazna radnja suočenjem sa okrivljenim, već se okrivljeni može samo upoznati sa sadržinom iskaza saučesnika, ali se presuda u ponovljenom krivičnom postupku ne može isključivo ili u odlučujučućoj meri zasnivati na takvom dokazu. Druga zabrana se odnosi na poštovanje načela reformatio in peius, odnosno da se ni u ovom slučaju presuda ne sme izmeniti na štetu okrivljenog u pogledu pravne kvalifikacije krivičnog dela i krivične sankcije. Veće rešenjem može odbaciti, usvojiti ili odbiti zahtev za ponavljanje krivičnog postupka, a u zakonu postoji pravna praznina, u pogledu ostavljanja prava na pravni lek na rešenje veća, ali praksa je ovde prokrčila put te je na odluku veća dozvoljena žalba, u roku od 3 dana od dana prijema odluke višem sudu.

U krivičnoj praksi naših sudova, pažnju je svakako privukao slučaj u kome se postupak vodio protiv četrnaestorice okrivljenih, kojima se stavljalo na teret izvršenje krivičnog dela teško ubistvo u saizvršilaštvu. Rešenjem istražnog sudije, s obzirom da je krivični postupak započeo još u vreme primene starog Zakonika o krivičnom postupku, protiv dvojice okrivljenih određen je pritvor iz razloga propisanih odredbom člana 142. stav 1. tačka 1. Zakonika o krivičnom postupku i prema istima je, na osnovu odredbe člana 566. Zakonika o krivičnom postupku, doneta naredba za raspisivanje poternice. Potom je prema obojici okrivljenih doneto rešenje krivičnog vanpretresnog veća, kojim je određeno suđenje u odsustvu, s obzirom da su obojica u to vreme bili u bekstvu i nedostupni državnim organima Republike Srbije. U međuvremenu, doneta je prvostepena presuda, koja je preinačena presudom drugostepenog suda, kojom je, kasnije, podnosilac zahteva za ponavljanje krivičnog postupka oglašen krivim i osuđen na kaznu zatvora u trajanju od 14 godina. Osuđeni je, nakon par godina, ekstradiran Republici Srbiji, na osnovu rešenja o određivanju pritvora i raspisane međunarodne poternice, da bi branioci osuđenog, u zakonskom roku od šest meseci od nastupanja uslova da se osuđenom ponovo sudi u njegovom prisustvu, podneli zahtev za ponavljanje krivičnog postupka. Veće iz člana 21. stav 4. ZKP je razmotrilo zahtev, nakon pribavljenog mišljenja javnog tužioca, koji se saglasio da postoje uslovi za ponavljanje krivičnog postupka u smislu člana 479. u vezi člana 480. stav 1. ZKP, i donelo rešenje kojim se dozvoljava ponavljanje krivičnog postupka u odnosu na navedenog osuđenog. U ponovljenom postupku, sud je stavio van snage ranije donetu presudu, na osnovu člana 478. ZKP, i doneo novu presudu kojom ga je oglasio krivim i osudio na kaznu zatvora u trajanju od 12 godina, vodeći se pri tome načelom reformatio in peius.

8. Zaključak

Imajući u vidu posledice dozvoljavanja ponavljanja krivičnog postupka, potrebno je izmenama i dopunama Zakonika o krivičnom postupku, otkloniti pravne praznine i pravne dileme, na koje je ukazano u ovom radu. Naime, najpre potrebno je da bude jasno regulisano pitanje da li se može dozvoliti ponavljanje krivičnog postupka i na štetu okrivljenog. Potom u izmenama i dopunama Zakonika, trebalo bi zakonsku odredbu proširiti propisivanjem mogućnosti da se dozvoli ponavljanje krivičnog postupka koji je okončan rešenjem “koje odgovara presudi”, u slučajevima kada su izricane mere bezbednosti ili rešenja koja su doneta na ročištima za izricanje krivične sankcije, a sve polazeći od zaključka donetog na sednici Krivičnog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda, prema kome je dozvoljeno ponavljanje krivičnog postupka i u slučaju okončanja krivičnog postupka pravnosnažnim meritornim rešenjem koje zamenjuje presudu. Od preciznije zakonske definicije da li se krivični postupak može ponoviti i na štetu okrivljenog, zavisi i opstanak odredbe Zakonika kojom se propisuje da se krivični postupak može ponoviti i u slučaju nastupanja zastarelosti ili u slučaju akta amnestije i pomilovanja, što je u ovom trenutku, prema mišljenju autora ovog teksta, u suprotnosti sa odredbom Zakonika kojom je propisano da se krivični postupak može ponoviti isključivo i samo u korist okrivljenog. Naposletku, navedenim izmenama Zakonika o krivičnom postupku bi, u svakom slučaju, morale prethoditi izmene Ustava Republike Srbije, odnosno člana 34. stav 4. i stav 5. Republike Srbije, kao najvišeg opšteg pravnog akta jedne države, kojim se garantuju i štite osnovna ljudska prava i slobode. 

 

Napomene:
  1. “Službeni glasnik RS“ br. 72/2011, 101/2011, 121/2012, 32/2013, 45/2013 i 55/2014, u daljem tekstu ZKP
  2. Član 16., član 226., član 227., član 228 ZKP.
  3. „Sl. list SRJ“ br. 70/2001 i 68/2002 i „Službeni glasnik RS“ br. 58/2004, 85/2005, 115/2005, 85/2005 – dr. zakon, 49/2007, 20/2009 – dr. zakon i 72/2009)
  4. Ibidem.

 

Autor:  Jelena Dinčićmaster prava, specijalizovana za oblast krivičnog prava


Prethodni  /   Naredni blog →


Komentari

Nema komentara.

Dodajte komentar

* Sigurnosni kod security image 

 

Sentence

Advokatura je moja kuća. Tu sam se rodio, odrastao, stasao, ojačao. Tu i da ostanem. Želja mi je da nastavim da moju kuću u narednom periodu uređujem kako ona jednog dana ne bi više bila kuća, već neosvojiva tvrđava, za one koji bi opet eventualno pokušali da je uruše.

Ja imam samo reči. Njima branim, zastupam i od njih živim. One su moja snaga moj najveći dar. Probaću rečima uvaženo veće da doprem do Vas kako biste doneli pravilnu i zakonitu presudu. Naspram mene stoji stena. Brižljivo isklesana od strane tužioca do najsitnijeg detalja. Na toj steni sve je savršeno. Pravilne je boje, oblika i takve visine da zaklanja pogled na ono što se nalazi iza nje. A iza nje je istina. Da bi nju videli moramo se mi izdići iznad očiglednosti pa naš pogled usmeriti ka nečemu što se na toj steni odmah ne primećuje. Moramo pogledati dole, na sam početak, a ka jednoj maloj pukotini! Ona nije tu voljom optužbe, iako deluje da je deo klesanog mozaika tužioca. Kada je spoznamo biće nam jasno da je ta stena šuplja i da ju je dovoljno samo pogurati da se ona kao kula od karata obruši i nestane otvarajući nam tako pogled ka istini! Tu istinu tražim da vidite, ne radi mene ili mog branjenika već zarad pravičnosti. Prepoznajte istinu! Donesite oslobađajuću presudu!

Budimo realni i prizemni odaberimo ipak carstvo zemaljsko, a nakon toga izgradimo advokaturu kakvom ćemo biti ponosni. To moramo sami uraditi, jer niko drugi to neće moći osim nas!

Koleginice i kolege, upamtite to, da nam se ova golgota nikad više ne ponovi. Advokati su u pravu! Živela slobodna advokatura!

Uvek sam govorio ”Da bi pravda bila slepa, zakoni moraju dobro da vide”. Ako nemamo dobre zakone ne možemo se ni nadati pravdi, a pravda to je ono što očekujemo, za šta se borimo i čemu treba da težimo.