Pre nego


ADVOKAT ĐORĐEVIĆ - BLOG

Dobro došli na blog advokata Aleksandra N. Đorđevića

  1. Naslovna
  2. Blog

Uticaj nasleđa na zločin

 

Uticaj nasleđa na zločin

Ideja da je sklonost za vršenje zločina nasledna dosta je stara. Još se u Starom zavetu govorilo o naslednosti grehova predaka, za koje će odgovarati njihovi potomci. Greh odnosno kršenje božijih zapovesti, pored svog religijskog obeležja , po kome će grešnik biti podvrgnut Božijem sudu posle svoje smrti, imao je i obeležja, onog što mi danas nazivamo krivičnim delom, odnosno zločinom. Grešnici (zločinci) bili su podvrgnuti i sudu zajednice (države) i često su veoma okrutno kažnjavani. Takve ljude i njihove porodice, pa čak i dalje potomke društvo je odbacivalo i preziralo, što je podrazumevalo njihovu potpunu izolaciju i verovatnu smrt. U to doba ljudske istorije dominantno je bilo shvatanje po kome za grehove očeva odgovaraju njihova deca u trećem ili četvrtom kolenu. To je tzv teološki pogled na zločin.

Shvatanje da se zločin nasleđuje zastupali su Lombrozo i Huton o čemu je bilo reči u prvoj glavi ovog rada. Pored ove dvojice, mišljenja da se sklonost ka zločinu nasleđuje bili su i: Goring (Goring), Lenc (Lentz), Glukovi , Kristijansen (Christiansen) i mnogi drugi kriminolozi i sociolozi.

Goring je istraživao odnose fizičkih i psihičkih osobina kriminalaca i njihovih porodica, u stvari u pitanju su bili samo muški zatvorenici i njihova takođe muška rodbina. On je došao do zaključka da je kriminalitet nasledan, pošto je pronašao korelaciju od 60% za hapšenja oca i sina, a 40% za lišenja slobode rođene braće. Drugim rečima 60% zatvorenika imalo je očeve koji su takođe bili po raznim zatvorima, a 40% muške zatvorske populacije imalo je rođenu braću u zatvoru. Ono što ga je navelo da još više veruje u svoju tvrdnju da je kriminalitet nasledan bilo je postojanje ovakvih odnosa i u onim slučajevima kada su sinovi još na rođenju odvajani od svojih očeva i bili vaspitavani u drugoj porodici, koja nema veze sa kriminalom.

Austrijski kriminolog Lenc tvrdi da je sklonost za asocijalno ponašanje urođena i ona se nasleđuje kao dispozicija, koja se razvija kroz više generacija. Kod jednog potomka ona dolazi do izražaja kao sazrela i zbog toga se on ponaša delikventno.

Glukovi su tokom svog istraživanja maloletničke delikvencije pronašli da veoma često maloletni delikventi potiču iz porodica u kojima ima prestupnika. Za razliku od ostalih istraživača oni nisu negirali uticaj okruženja u takvim situacijama, ali ipak tvrde da je kriminalitet oca najbolji pokazatelj da će i deca krenuti tim putem.

Od momenta od kada je otkriven ljudski gen i od kada je nastala humana genetika kao nauka, pa do danas pojavilo se mnogo teorija, koje zločin pripisuju naslednosti i tzv. “zlim genima” koji se prenose se predaka na potomke. O nekima od njih biće ukratko reči u delu “Uticaj genetskih faktora na zločin”.

Krajem 19. i početkom 20. veka dva autora izvršila su opsežna istraživanja porodičnih rodoslova dve pseudonimom nazvane familije i na osnovu toga zaključili da je naslednost osnovni faktor zločinačkog ponašanja. Ova glava baviće se njima.

 

Istraživanje porodice Džuk ( Juke )

 

Ovo istraživanje sproveo je američki “socijalni istraživač” Ričard Luis Dagdejl (Richard Luis Dugdale). Dok je vršio inspekciju okružnih zatvora u američkoj državi Nju Jork 1874. godine, primetio je da se u njima nalazi čak šest članova istog prezimena, za koje se ispostavilo da su rođaci. Takvo otkriće podstaklo je ovog autora da istraži kompletnu istoriju ove porodice koju je nazvao porodica Džuk. On je uspeo da pronađe i istraži pretke Džukovih u nazad preko dve stotine godina. 1875. godine objavio je rezultate svog proučavanja u knjizi: Džukovi, proučavanje o kriminalu, siromaštvu, bolesti i nasleđu. Ovo delo je bila prava senzacija u ono doba i poslužilo je kao potpora, kojom je eugenetički pokret, dokazivao svoje tvrdnje o naslednoj degeneraciji, o čemu će biti reči kasnije.

Dagdejl je istražio na stotine potomaka iz ove porodice i sve ih je povezao sa njihovim precima još iz kolonijalnog perioda. Ukupno ih je bilo 878, među kojima 169 ženskih potomaka, koje Dagdejl nije smatrao pravim pripadnicima porodice Džuk pošto je u njegovo vreme vladalo stanovište da žena od momenta udaje gubi veze sa svojom porodicom i postaje član muževljeve familije. Od preostalih 709 članova Dagdejl je pronašao da su: 180 njih bili smešteni u centrima za socijalnu pomoć, 140 su bili kriminalci ili prestupnici, među njima 60 lopova, 7 ubica, 50 prostitutki, a 40 žena ove porodice bile su prenosioci zaraznih polnih oboljenja pre svih sifilisa, kao najopasnije polne bolesti 19. veka.

Dagdejl izvodi zaključak da je kriminalitet nasledan i napominje da su Džukovi samo jedna od puno porodica sličnog tipa. On je izračunao da je ova porodica koštala državu više miliona dolara godišnje, radi njihovog lečenja, smeštaja u razne socijalne i vaspitne ustanove. I pored ovakvog podatka Dagdejl je bio protivnik nasilne sterilizacije prestupnika, koja je vršena u njegovo vreme, a nažalost njegovi nalazi bili su iskorišćeni upravo radi promovisanja i opravdanja ove neljudske prakse u “naprednim” državama poznog 19. veka.

 

Istraživanje porodice Kalikak ( Kallikak )

 

Ispitivanje rodoslova Debre Kalikak, učenice škole za maloumne dečake i devojčice u Nju Džersiju ( država Nju Jork – SAD ), sproveo je njen direktor i vaspitač Henri Godard ( Henry Goddard ) uz pomoć tima zaposlenih u ovoj školi. Rezultate istraživanja objavio je u knjizi: Porodica Kalikak, istraživanje o nasleđivanju maloumnosti , 1913. godine.

On je uspeo da istraži šest generacija Debrine predaka, i tom prilikom nailazio je na delinkvenciju i maloumnost kod maltene svih članova, bez obzira na njihovo okruženje i ekonomski položaj. Tokom istrage jedan od njegovih saradnika slučajno je naišao na porodicu koja osim istog prezimena, bila je potpuno različita od ostalih primera. Članovi te familije nisu bili maloumni niti delinkventi, bila je to jedna sasvim obična i normalan američka porodica. U početku je mislio da ova porodica nema nikakve veze sa Debrinom, ali kasnije kada je u svom radu nailazio na puno ovakvih primera, posumnjao je u mogućnost daleke krvne veze između ove dve loze. To se ispostavilo kao tačno. Zajedničkog pretka je uspeo da pronađe u jednom vojniku iz doba Američke revolucije, koga je nazvao Martin Kalikak senior. Maloumnost nije uspeo da pronađe kod njega niti kod njegove supruge, ali je zato došao do podataka koji su potvrdili da je Martin imao vanbračnog sina iz veze sa jednom maloumnom konobaricom, za koju se ispostavilo da je Debrina pra-pra baka.

Tako je on otkrio da postoje dve loze jedne porodice. Grana iz Martinovog braka i grana iz njegove vanbračne veze. Kod descedenata iz Martinove bračne veze nije pronašao maloumnost niti bilo koji drugi oblik degeneracije, osim dvojice alkoholičara i jedne prostitutke. Podaci o delikventnosti i maloumnosti loze iz vanbračne veze sa maloumnom devojkom bili su potpuno suprotni. Od ukupno 480 potomaka svega četrdeset šestoro su bili normalni, a čak stotinu četrdeset troje maloumni. Za ostale članove podaci su bili nepouzdani. Od maloumnih članova njih trideset i troje su bili seksualno nemoralni (uglavnom prostitutke), dvadeset i četvoro su bili hronični alkoholičari, troje epileptičari, a troje kriminalci. Trideset i šestoro su bili deca rođena van braka.

Podaci do kojih je došao naveli su ga da iznese tvrdnju da je maloumnost nasledna. On je verovao u tačnost Dagdejlovih rezultata istraživanja porodice Džuk, ali ističe da je tek proučavanje porodice Kalikak, zahvaljujući srećnoj okolnosti postojanja dve loze od istog pretka , dokazalo naslednost maloumnosti. On takođe u prilog svoje tvrdnje ističe i podatke o sličnosti okruženja i ekonomskih uslova ove dve loze, tako da je njihov uticaj nebitan. Bitan je samo faktor nasleđa. Ono je osnovni uzrok maloumnosti.

Po Godardu kriminalci se ne rađaju kao takvi, oni se stvaraju, a najbolji materijal za stvaranje zločinaca je maloumnost. Slaboumni ljudi (moroni) nisu u stanju da razlikuju dobro od zla. Oni u školi ništa ne nauče, jer nisu u stanju da prate nastavu. Mnogi maloumnici, koji nemaju nikoga ko bi se o njima brinuo, odmah postaju teret za društvo. Među njima postoje dva tipa: oni koji će rađe umreti od gladi, ako im neko ne pomogne (flegmatici) i oni agresivni i nervozni koji uzimaju stvari u svoje ruke i često čine i nepoštena dela kako bi sebi obezbedili egzistenciju. Ti drugi su skloni kriminalu. Vrsta kriminala kojom će se oni baviti zavisi od okruženja. Naime, ako dođu u kontakt sa okrutnim ali inteligentnim ljudima postaće njihovi lakeji i najverovatnije će biti brzo uhvaćeni, s obzirom na njihov nizak stepen inteligencije. Za maloumne devojke kaže da će one češće postajati prostitutke neko zločinci.

Vidimo dakle da je za Godarda osnovni uzrok zločina maloumnost. Pošto je slaboumnost nasledna, onda proizilazi i da su dispozicije za kriminalno ponašanje takođe nasledne. Za razliku od Dagdejla koji je bio protivnik nasilne sterilizacije, Godard je bio mišljenja da je ona neophodna kako bi se sprečila dalja reprodukcija kriminalaca. Ovakav stav naišao je na ogromnu podršku od strane eugenetičkog pokreta, što je samo u SAD- u dovelo do nasilne sterilizacije preko 60 000 mentalno defektnih ljudi.

 

Kritika i posledice istraživanja porodičnih rodoslova

 

Rezultati ova dva istraživanja zaista deluju impozantno. Dagdejlovom istraživanju može se staviti prigovor metodološke prirode i izraziti sumnja u verodostojnost njegovih podataka. Ova druga zamerka važi i za Godardovo istraživanje. Metodima, koje Godard tvrdi da je primenjivao tokom svog istraživanja ne može se staviti ni jedna zamerka. Prigovor na njegovu teoriju nije metodološki, on je suštinski, a to je zanemarivanje faktora sredine, neposrednog okruženja porodice Kalikak. Iako Godard tvrdi da je okruženje bilo indentično za obe grane Kalikakovih, i sam priznaje da je jedina razlika u okruženju bila ona koju su same te porodice svojim delovanjem stvorile. To je ključno za odbacivanje ovakvog shvatanja.

Pozivamo se ovde na Froma (Erich Fromm) koji je u svom delu:” Autoritet i porodica”, lepo objasnio koliko uticaja može imati vaspitanje i porodično okruženje na razvoj ličnosti deteta. Uticaj koji roditelji vrše na svoju decu u detinjstvu ostavlja neizbrisivi trag u životu deteta , a kasnije čoveka. From tvrdi, a mi se sa time slažemo da Nad-Ja ( Super-Ego) nastaje u ranim godinama života deteta zahvaljujući autoritetu i strahu od oca, a i istovremeno i želje da ga otac voli. Uticaj porodice u detinstvu je od velikog značaja na kasnije uspostavljanje sposobnosti čoveka da veruje u autoritete i da im se podređuje. Zakon takođe predstavlja autoritet i do njegovog kršenja može doći i zbog toga što u detinstvu Nad-Ja nije pravilno usmeravan.

Imati maloumnog oca i majku, iako ne želimo da poreknemo da je moguća naslednost niskog stepena inteligencije, znači ne naučiti ništa od takvih roditelja, pa još ako je jedan od njih kriminalac velika je verovatnoća da će i dete koje je raslo u takvom okruženju i samo postati delinkvent. Za dete je takvo ponašanje normalno, ono ga svakodnevno upija od svojih roditelja i vremenom počinje da se ponaša isto kao i oni. Po Frojdu nastanak Nad-Ja koji, ponovićemo, ima ključan uticaj za stvaranje savesti i poštovanja autoriteta, tesno je povezan sa ocem. Dete se na početku svog života poistovećuje sa svojim roditeljima tvrdi Frojd, a mi dodajemo da to poistovećivanje može ići i u smeru oponašanja roditelja u delinkvenciji.

Uzrok prestupništva članova “zle” grane porodice Kalikak nije samo, kako Godard tvrdi biološke prirode, već i videli smo psihološke, ali i sociološke, jer kako po Dirkemu, Ben lepo primećuje:” Sin nekog velikog filologa ne nasleđuje ni jednu jedinu reč...”, pa tako ni sin kriminalca ne mora i sam biti zločinac.

Godard je i sam kasnije napustio svoju tvrdnju da su nisko inteligentni ljudi uglavnom sposobni samo za delinkvenciju, na šta je uticao Prvi svetski rat i potreba za regrutacijom maloumnih ljudi. Možemo primetiti postojanje dvostrukih kriterijuma kod ovog autora. Kada su maloumnici predstavljali teret za društvo Godard predlaže njihovu sterilizaciju, a kada oni postaju potrebni tom društvu, kako bi ga u ratu odbranili od neprijatelja, on se slaže sa njihovom mobilizacijom i priznaje im status korisnih članova društva.

Ova dva istraživanja i zaključci na osnovu njih pripadaju tzv. eugenetičkim (eugeničkim) teorijama. Eugenetika je u stvari masovan pokret, globalnih razmera, koji se pojavio krajem 19. i početkom 20. veka u razvijenim državama sveta. U prevodu eugenetika znači “dobro rođen”. Njena osnovna ideja je da se psihičke i telesne osobine nasleđuju i da je potrebno pronaći načine kako bi se rađali bolji ljudi, bolja rasa. U tom cilju neophodno je eliminisati one koji ne zadovoljavaju standarde dobrog i korisnog člana društva. Ova ideja nije ostala zabeležena samo u teoriji, već na žalost i u praksi. Najmanje 14 razvijenih država početkom 20. veka prihvatilo je eugenetiku kao način suzbijanja neželjenih antisocijalnih ponašanja. To je dovelo do nasilne sterilizacije maloumnih, ludih, bolesnih, slepih, gluvih, telesno defektnih, beskućnika, siročića, kriminalaca, skitnica i dr. u cilju stvaranja boljeg društva.

U SAD-u izvršena je nasilna sterilizacija preko 60 000 ljudi iz ove grupe. To je omogućio precedent vrhovnog suda SAD-a u slučaju Bak protiv Bela (Bak vs. Bell) 1927. godine.68 U odbranu ovakve odluke sudija vrhovnog suda SAD-a Oliver Vendel Holms (Oliver Wendell Holmes) piše: “Bolje je za ceo svet da umesto da čekamo da potomci degenerisanih zaista postanu kriminalci... društvo spreči takve ljude da dalje reprodukuju svoju vrstu.” Ovakva praksa se u SAD-u zadržala sve do početka Drugog svetskog rata, a u Kaliforniji je bila zakonita sve do 1970. g. , iako se nije sprovodila od 1942. g.

U Evropi posledice su bile gore i nažalost razorne po čitav svet. Od dolaska nacista na vlast u Nemačkoj eugenetika je postala državna ideologija. Za razliku od ostalih država gde je sprovođena nasilna sterilizacija, nacistu su defektne ljude ubijali, jer se oni nisu uklapali u stvoren prototip Arijevca – natčoveka, najjače rase koja treba da bude vladajuća. Posledice ovakve prakse tokom Drugog svetskog rata opšte su poznate.

U novije vreme otkriven je ljudski gen. Dokazano je da svaki čovek poseduje specifičan genetski zapis , koji određuje njegove telesne i duhovne osobine. Dokazano je takođe da su one nasleđene od više predaka, pre svih oca i majke, ali i daljih ascedenata i zajedno čine ljudski genetski kod, iz koga je moguće napraviti identičnu repliku svakog čoveka. Šta sve ovo znači, i da li je moguće, s obzirom na najnovija istraživanja iz humane genetike dokazati da su krimanlne predispozicije ipak jednim delom nasledne, biće reči na narednim stranicama.

 

Adv. Aleksandar N. Đorđević

 

Na blogu je objavljen samo odlomak iz rada "Biološki uticaj na zločin" Ceo rad pročitajte ovde: http://www.jdsupra.com/legalnews/bioloki-uticaj-na-zloin-38383/  ili preuzmite na donjem linku kao pdf fajl. 

 

 


← Prethodni blog   /   Naredni blog →


Komentari

Nema komentara.

Sentence

Ispričaj onima što dolaze kakvo si drvo zasadio da kad u ovu školu polaze izgrade što si ti gradio! I advokaturo, raduj se!

Uvek sam govorio ”Da bi pravda bila slepa, zakoni moraju dobro da vide”. Ako nemamo dobre zakone ne možemo se ni nadati pravdi, a pravda to je ono što očekujemo, za šta se borimo i čemu treba da težimo.

Godinama čuvam tuđe tišine branim ih galamom.

A kada novo jutro konačno osvane i kada se sudnicama ponovo začuje slovo branilaca i kada naše kolge ispune hodnike te nove zgrade na pogrešnom mestu, odlazeći lagano uzdignutih glava na svoja suđenja znaće se da je Pravda visoko podignutim mačem odbranila svoju slobodu, svoju čast i nezavisnost. I tada će svima biti jasno da su advokati u istinu na samom vrhu pravosudne piramide.

Budimo realni i prizemni odaberimo ipak carstvo zemaljsko, a nakon toga izgradimo advokaturu kakvom ćemo biti ponosni. To moramo sami uraditi, jer niko drugi to neće moći osim nas!