Pre nego


ADVOKAT ĐORĐEVIĆ - BLOG

Dobro došli na blog advokata Aleksandra N. Đorđevića

  1. Naslovna
  2. Blog

Položaj muškarca kao roditelja u sudskoj praksi

 

Položaj muškarca kao roditelja u sudskoj praksi

Svedoci smo vrlo rasprostranjene pojave nasilja u porodici u našem društvu, koje se ogleda pre svega u fizičkom zlostavljanju od strane muškarca kao jačeg pola prema ženi i neretko i deci, ali i psihičkog zlostavljanja koje se pojavljuje u različitim vidovima koje definišu eksperti iz ove oblasti, a koje vrše i muškarci i žene. Sudovima je stavljeno u zadatak da svojim vrednosnim sudovima upotpune zakonsku regulativu kojom je nasilje u porodici pre svega zabranjeno, a potom i definisano kao ponašanje kojim jedan član porodice ugrožava telesni integritet, duševno zdravlje ili spokojstvo drugog člana porodice. Takođe, iz stavova sudske prakse Vrhovnog kasacionog suda proizilazi preporuka za sudove koji postupaju u porodičnim stvarima, o zauzimanju nulte tolerancije prema nasilju.

Međutim, u ovom tekstu ću se pozabaviti postupcima pred organom starateljstva (centri za socijalni rad), kao i sudovima, čije se postupanje, odnosno nepostupanje u skladu sa zakonom, vrlo često javlja kao uzrok nesporazuma u porodici te sledstveno tome vrlo često uzrokuje i samo nasilje.

U okviru prethodne teme, želim da ukažem na dva momenta. Pre svega radi se o rokovima u kojima organ starateljstva i sudovi postupaju u predmetnim stvarima, a potom i o izuzetno izraženoj diskriminaciji oca, dakle muškarca kao roditelja.

Naime, kada su u pitanju rokovi postupanja suda, članom 204 Porodičnog zakona koji generalno propisuje hitnost u postupanju suda u porodičnim stvarima, stavom (1) je propisano da je postupak u vezi sa porodičnim odnosima hitan ako se odnosi na dete ili roditelja koji vrši roditeljsko pravo, u stavu (3) da će postupak iz stava 1. ovog člana sud, po pravilu, sprovesti na najviše dva ročišta, u stavu (4) da se  prvo ročište zakazuje se tako da se održi u roku od 15 dana od dana kada su tužba ili predlog primljeni u sudu, te u stavu (5) da je drugostepeni sud dužan je da donese odluku u roku od 30 dana od dana kada mu je dostavljena žalba.

Takođe, na osnovu člana 269, koji propisuje naročitu hitnost postupka, u stavu (1) je propisano da je postupak za zaštitu prava deteta naročito hitan te u stavu (2) da se prvo rolište zakazuje tako da se održi u roku od osam dana od dana kada je tužba primljena u sudu. Međutim, već na osnovu člana 270 Zakona je propisano da pre nego što donese odluku o zaštiti prava deteta ili o vršenju odnosno lišenju roditeljskog prava, sud je dužan da zatraži nalaz i stručno mišljenje od organa starateljstva, porodičnog savetovališta ili druge ustanove specijalizovane za posredovanje u porodičnim odnosima.

Nažalost, odredba člana 270, koja propisuje dužnost suda da zatraži stručno mišljenje, već u samom startu jeste okolnost u kojoj sudovi nalaze opravdanje za često i vrlo grubo kršenje napred citiranih zakonskih rokova. Naime, kada sud primi tužbu u porodičnom sporu, bilo da se radi o poveravanju deteta, određivanju modela viđanja sa roditeljem sa kojim dete ne živi ili najbližim srodnicima ili o nasilju u porodici, sud koji prema slovu zakona tužbu ne dostavlja tuženom na odgovor, odmah šalje zahtev nadležnom centru za socijalni rad, za dostavljanje nalaza i stručnog mišljenja u predmetnoj porodičnoj stvari. Ovo dovodi do toga da obe stranke u sudskom postupku, dakle i tužilac i tuženi, gube kontakt sa sudom kojem se jedna strana obratila za pomoć i donošenje sudske odluke, kojom će biti uređena predmetna sporna stvar. Njihovu stvar praktično preuzima centar za socijalni rad, kojem su se neretko pre podnošenja tužbe bezuspešno obraćali, pa ih sada sud vraća na staru adresu. Ovime se gubi i na autoritetu postupka, jer građani se sudovima obraćaju kao instanci sa autoritetom i pre svega zato što ne žele da sami arbitriraju, a neretko i kako bi isključili svaki vid samopomoći, koja se nažalost zbog prisutnih razmirica između roditelja, vrlo često pretvara u nasilje. Dakle građani se obraćaju sudu kako bi izbegli nasilje, jer su i sami svesni da bez suda nisu u mogućnosti da svoj problem reše. Međutim, postupak u centrima za socijalni rad zna da potraje mesecima. U jednom slučaju iz moje prakse, psiholog centra za socijalni rad je po prijemu zahteva od suda i pošto je preuzela ulogu voditelja slučaja, a nakon što joj je majka saopštila da je izložena nasilju od strane supruga, ostavila slučaj i otišla na dvomesečni godišnji odmor te se o ovoj okolnosti kasnije izjašnjavala pred sudom, kao da se radi o najnormalnijoj stvari. Dakle sud će u najboljem slučaju stručno mišljenje kako to nalaže zakon, dobiti dva meseca pošto je tužba primljena u sud, a za to vreme će stranke biti prepuštene same sebi, kao da se sudu nisu ni obratili. 

Iz navedenog proizilazi da je propisani zakonski rok potuno neodrživ već u samom startu, a neretko će i sam sud, prvo ročište zakazati u roku koji nije kraći od dva meseca od dana prijema stručnog mišljenja organa starateljstva. Na ovaj način dolazimo do ukupnog grubog kršenja zakonom propisanih rokova, koji su propisani kao hitni i čak izuzetno hitni kada je u pitanju zaštita prava deteta, iz vrlo važnih razloga. Naime, kada je ugroženo neko od dečijih prava, bitan je svaki dan, i svaki sat ..

Druga tema, koja je usko vezana sa prethodnom o rokovima postupanja, jeste položaj muškarca kao oca u pretežnoj sudskoj praksi i praksi centara za socijalni rad, koji se ovde javljaju kao stručna tela.

Naime, Porodičnim zakonom („Sl. glasnik RS“, br. 18 od 24. februara 2005, 72/11, 6/15), uređeni su između ostalog odnosi roditelja i deteta, izdržavanje i postupci u vezi sa porodičnim odnosima.

U smislu navedenog, na osnovu člana 2 stav (1) zakona, propisano je da porodica uživa posebnu zaštitu države, na osnovu stava (2), da svako ima pravo na poštovanje svog porodičnog života. Na osnovu člana 6 stav (1) Zakona je propisano da je svako  dužan da se rukovodi najboljim interesom deteta u svim aktivnostima koje se tiču deteta, dok je na osnovu stava (3) propisano da država ima obavezu da preduzima sve potrebne mere za zaštitu deteta od zanemarivanja, od fizičkog, seksualnog i emocionalnog zlostavljanja te od svake vrste eksploatacije i na osnovu stava (3) da država ima obavezu da poštuje, štiti i unapređuje prava deteta, dok je na osnovu člana 7 u stavu (1) Zakona propisano da  roditeljsko pravo pripada majci i ocu zajedno i u stavu (2) da su roditelji su ravnopravni u vršenju roditeljskog prava.


Međutim, u slučaju razvoda braka, kada je dete sudskom odlukom povereno jednom od roditelja, ravnopravnost u vršenju roditeljskog prava se suspenduje te tako Zakon na osnovu člana 61 u stavu (1) propisuje da dete ima pravo da održava lične odnose sa roditeljem sa kojim ne živi te prema stavu (2) da
pravo deteta da održava lične odnose sa roditeljem sa kojim ne živi može biti ograničeno samo sudskom odlukom kada je to u najboljem interesu deteta i u stavu (3) da sud može doneti odluku o ograničavanju prava deteta da održava lične odnose sa roditeljem sa kojim ne živi ako postoje razlozi da se taj roditelj potpuno ili delimično liši roditeljskog prava ili u slučaju nasilja u porodici. Nadalje, članom 78 Zakona u stavu (3) je propisano da roditelj koji ne vrši roditeljsko pravo ima pravo i dužnost da izdržava dete, da sa detetom održava lične odnose i da o pitanjima koja bitno utiču na život deteta odlučuje zajednički i sporazumno sa roditeljem koji vrši roditeljsko pravo, a u stavu (4) da se pitanjima koja bitno utiču na život deteta, u smislu ovog zakona, smatraju se naročito: obrazovanje deteta, preduzimanje većih medicinskih zahvata nad detetom, promena prebivališta deteta i raspolaganje imovinom deteta velike vrednosti.

Čitaoci ovog teksta će pogoditi, a radi se i o opštepoznatoj okolnosti, da se u poziciji roditelja kojem sud treba da odredi način na koji će održavati lične odnose sa decom, najčešće nalazi otac. I ovo ne stoga što društvo nije dovoljno zrelo, jer stručna literatura i mediji obiluju stavovima i studijama o emancipaciji žene, borci za ženska prava su svuda oko nas. Žena ne želi da kuva i da se stara o kući i deci sama, već želi ove dužnosti da podeli sa partnerom. Žena želi da radi i gradi karijeru na podjednak način kao i muškarac, jer smatra da je za to sasvim sposobna. Ovo naravno jeste pravo svake žene i veliki broj muškaraca je na ovu intenciju žena, odgovorio spremnošću da se uhvati u koštac sa svim poslovima koji su slovili za „ženske“.

Ovde dolazimo do odluke o poveravanju dece jednom od roditelja. Naime, kada je u pitanju stručno mišljenje centara za socijalni rad kojem roditelju u slučaju razvoda braka, odnosno razlaza vanbračnih partnera treba poveriti dete, a takođe i u praksi samih sudova, koji u najvećem broju presuda odluku zasnivaju na preporuci istih centara, to će u velikoj većini biti majka.

Iako otac pokazuje visoku motivisanost za vršenje roditeljskog prava, iako je spreman da svoj životni raspored podredi staranju o deci, iako je naučio i vrlo spretno se stara o svim kućnim poslovima i sposoban je da pruži deci emocionalnu i svaku drugu motivaciju prilikom njihovog odrastanja, sudovi će na preporuku centara za socijalni rad, dete poveriti majci. Ovde ću napraviti jednu digresiju, pa ću reći, ako razlozi za ovakvo postupanje leže u prirodi, jer majka to dete rađa i doji, kako se u to sve uklapaju predlozi iz Nacrta građanskog zakonika o surogat materinstvu ? 

Međutim, ovde želim da se zadržim, odnosno obradim temu o načinu viđanja dece sa roditeljem sa kojim dete nakon razvoda braka, odnosno razlaza roditelja, više ne živi.

Kao što vidimo iz slova zakona, radi se o zakonskom pravu deteta. Zakon iz 2005. godine, koji često zovem revolucionarnim porodičnim zakonom za vreme u kojem je donet, a pokazalo se i do današnjeg dana, jer po svemu sudeći društvo i institucije nisu dovoljno izrasle da ga primene, ovo zakonsko pravo prepoznaje kao izuzetno važan interes deteta. Ipak, ovo pravo deteta je veoma često ugroženo, ako ne i sasvim suspendovano. U svetlu napred opisanih rokova koji su uobičajeni u sudskom postupanju, proći će često i godina dana, da otac (ili ponekad i majka), ne vidi decu od kako mu je to pravo uskraćeno, odnosno da deca ne vide jednog od roditelja,  iako je to njihovo zakonsko pravo. Zakon je ovo pravo propisao iz vrlo važnih razloga, koji su svima, a posebno sudovima vrlo dobro poznati. U Srbiji se dakle, dečija prava krše od strane samih institucija koje su dužne da zakon sprovode. Najčešće otac kojeg majka onemogućava ili opstrušiše neki već odrećen model viđanja oca sa decom, podnosi tužbu jer želi da to reši sud. Ne želi da otima decu, jer ne želi nasilje u porodici. Razočarenje koje otac tom prilikom doživljava u institucije, a posebno u SUD, vrlo često dovode do stanja uznemirenosti koje rezultira pogoršanim psihičkim stanjem, jer se čovek nalazi u stanju beznađa.

Naime, sudovi i centri za socijalni rad se često ponašaju kao da nisu svesni svoje odgovornosti za posledice kršenja zakonskih rokova u postupanju, jer kao što rekoh, kada je ugroženo neko od dečijih prava, bitan je svaki dan, i svaki sat.

   

Na kraju ove studije želim i kratko da se osvrnem na jedan svojevrsan problem koji je u poslednje vreme veoma izražen u našem društvu. Naime, članom 206 Porodičnog zakona je propisano da je u postupku u vezi sa porodičnim odnosima javnost  isključena te da podaci iz sudskih spisa spadaju u službenu tajnu, koju su dužni da čuvaju svi učesnici u postupku kojima su ti podaci dostupni.

Međutim, svedoci smo iznošenja u javnost porodičnih prilika maloletne dece u svakojakim, a najčešće tabloidnim formatima, sračunatim isključivo na senzacionalizam od kojeg pojedini autori ovih formata u srpskom društvu isključivo žive. Nije opravdanje za snimanje emisija ili objavljivanje senzacionalnih naslovnih stranica o narušenim porodičnim odnosima za koje deca ne snose nikakvu krivicu i kojima se maloletna deca brutalno izlažu javnosti, to što njihova majka ili otac na to pristaju. Jer podsetimo se zakonske odredbe kojom je propisano da država ima obavezu da poštuje, štiti i unapređuje prava deteta

Na ovo bi pre svega trebalo da reaguje javni tužilac, koji ima posebne dužnosti i ovlašćenja iz Porodičnog zakona, a potom i Visoki savet sudstva, jer svedoci smo da su nedavno u javnosti objavljivani kompletni zapisnici sa porodičnih ročišta. Nedopušten je ovakav vid reklamiranja bilo koga u ovom lancu propusta, jer se radi o dečijim pravima zaštićenim kako Konvencijom o pravima deteta, tako i Porodičnim zakonom Republike Srbije.

 

Autor: advokat Mirjana Milić Drvenica

Članak je preuzet sa bloga Advokatske komore Srbije gde je prvi put objavljen dana 1.11.2017. godine 


Prethodni  /   Naredni blog →


Komentari

Nema komentara.

Dodajte komentar

* Sigurnosni kod security image 

 

Sentence

I najveći filosof Sokrat, svetionik slobode govora je hapšen i osuđen na smrt. Umro je u tamnici ispivši otrov. Danas 24 veka nakon njegove smrti ceo svet je čuo za Sokrata, a za njegove tužioce i sudije niko! Zato setite se Sokrata!

Ovaj moj tekst ujedno je i moja poruka mladima bez obzira iz koje su profesije, da u Srbiji ipak nije nemoguće svojim radom i znanjem ostvariti profesionalni i lični uspeh. Teško je, ali se isplati. «Upotrebite svu svoju snagu u službi ambicije!», davno je rekao velikan advokature Veljko Guberina. Ta misao neka vas vodi kroz ceo život. Ne dozvolte onim lošima da preotmu ono što je vaše, a vaše je zato što ste bolji od njih!

Budimo realni i prizemni odaberimo ipak carstvo zemaljsko, a nakon toga izgradimo advokaturu kakvom ćemo biti ponosni. To moramo sami uraditi, jer niko drugi to neće moći osim nas!

Nije ni čudo što živimo izmišljenu budućnost jer prošlost još uvek nismo naučili.

Tužna je činjenica da borba za opšti interes može uspeti jedino ako je on u saglasnosti sa privatnim interesom onog koji tu borbu vodi.