Pre nego


ADVOKAT ĐORĐEVIĆ - BLOG

Dobro došli na blog advokata Aleksandra N. Đorđevića

  1. Naslovna
  2. Blog

Nasilje u porodici sa aspekta Porodičnog zakona

 

Nasilje u porodici sa aspekta Porodičnog zakona


Materijalno pravnom legislativom, konkretno na osnovu Porodičnog zakona iz 2005. godine dati su osnovni pojmovi prema kojima nasilje u porodici jeste ponašanje kojim jedan član porodice ugrožava telesni integritet, duševno zdravlje ili spokojstvo drugog člana porodice. Zakon dalje propisuje najčešće pojavne oblike, pa se nasiljem u porodici smatra naročito nanošenje ili pokušaj nanošenja telesne povrede, izazivanje straha pretnjom ubistva ili nanošenja telesne povrede članu porodice ili njemu bliskom licu, prisiljavanje na seksualni odnos, navođenje na seksualni odnos ili seksualni odnos sa licem koje nije navršilo 14. godinu života ili nemoćnim licem, ograničavanje slobode kretanja ili komuniciranja sa trećim licima i vređanje, kao i svako drugo drsko, bezobzirno i zlonamerno ponašanje.


Porodični zakon takođe označava i krug lica koja se u svrhu zaštite od nasilja u porodici smatraju članovima porodice, pa su to supružnici ili bivši supružnici, deca, roditelji i ostali krvni srodnici, te lica u tazbinskom ili adoptivnom srodstvu, odnosno lica koja vezuje hraniteljstvo i lica koja žive ili su živela u istom porodičnom domaćinstvu, vanbračni partneri ili bivši vanbračni partneri, lica koja su međusobno bila ili su još uvek u emotivnoj ili seksualnoj vezi, odnosno koja imaju zajedničko dete ili je dete na putu da bude rođeno, iako nikada nisu živela u istom porodičnom domaćinstvu.


Prema stavu desetogodišnje sudske prakse, zakonski pojmovi predstavljaju pravne standarde, a samu sadržinu treba da popuni sud svojom ocenom vrednosti i to koristeći objektivna merila i uzimajući u obzir sve specifične okolnosti svakog konkretnog slučaja. Ovom metodom sud treba da oceni da li je konkretno ponašanje takvo da se može smatrati drskim, bezobzirnim i zlonamernim. Prema stavu Vrhovnog kasacionog suda koji je izražen u dosadašnjim presudama, sud treba da pokaže „nultu“ toleranciju na nasilje, odnosno da svako ponašanje koje odstupa od standarda uobičajenog i društveno prihvatljivog ophođenja i komuniciranja sa članovima porodice kvalifikuje kao nasilje u porodici.


Merama zaštite koje je ovlašćen da odredi sud, privremeno se zabranjuje ili ograničava održavanje ličnih odnosa sa drugim članom porodice. Propisane mere su izdavanje naloga za iseljenje iz porodičnog stana ili kuće, bez obzira na pravo svojine odnosno zakupa nepokretnosti, izdavanje naloga za useljenje u porodični stan ili kuću, bez obzira na pravo svojine odnosno zakupa nepokretnosti, zabrana približavanja članu porodice na određenoj udaljenosti, zabrana pristupa u prostor oko mesta stanovanja ili mesta rada člana porodice i zabrana daljeg uznemiravanja člana porodice. Ove mere se određuju na najviše godinu dana, a u slučaju potrebe mogu se produžavati, kao što se mogu i ukinuti, ako se za to steknu uslovi.


Prema stavovima sudske prakse, mere zaštite od nasilja u porodici, kao i njihov broj i vrsta, odmeravaju se u skladu sa utvrđenim stepenom nasilja koje je nasilnik ispoljio prema žrtvi nasilja, kao i procenom opasnosti od ponavljanja nasilja, pri čemu je potrebno maksimalno uvažiti mišljenje žrtve o stepenu opasnosti koja joj preti, jer se zaštita pruža žrtvi, pa je njena subjektivna procena, zasnovana na dotadašnjim odnosima sa nasilnikom, osnovni element koji je potrebno uzeti u obzir prilikom određivanja mere zaštite u konkretnom slučaju. Vremenska i prostorna distanca za obe strane stvara preduslove za iznalaženje rešenja u cilju prevazilaženja nastale situacije i stabilizacije međusobnih odnosa. Žrtvama porodičnog nasilja ove mere treba da obezbede mir, spokoj i bezbednost za određeni vremenski period, kao i život bez straha od daljeg nasilja, a takođe i oslobođenje od trauma i oporavak.


Važno je napomenuti da ove mere ne treba da predstavljaju kaznu za učinioca nasilja, već je njihovo dejstvo prvenstveno preventivno. One treba da opominju i upozoravaju učinioca na to kakve ga zakonske posledice očekuju za slučaj da ubuduće ponovi svoje delo, pa kao takve treba da imaju preventivno dejstvo.


Kada se pred sudom pojave karakteristični oblici fizičkog nasilja kao što su telesne povrede ili pretnje ubistvom, ako postoje relevantni dokazi i žrtva ostane kod tužbe, sud obično neće imati dilemu. Međutim, kao što smo videli nasiljem u porodici smatra se, naročito, između ostalog, i vređanje, kao i svako drugo drsko, bezobzirno i zlonamerno ponašanje. Ovde će se najčešće pojaviti razlike u vrednosnoj oceni svakog pojedinačnog pojavnog oblika nasilja u porodici.


Problemi u sudskoj praksi nastaju već na samom početku, odnosno kod iniciranja sudskog postupka. Naime, prema Porodičnom zakonu tužbu za određivanje mere zaštite od nasilja u porodici, kao i za produženje mere zaštite od nasilja u porodici, mogu podneti član porodice prema kome je nasilje izvršeno, njegov zakonski zastupnik, javni tužilac i organ starateljstva.


U praksi, kada se ovakav problem pojavi pred Centrom za socijalni rad, žrtva najčešće bude upućena da podnese tužbu, a vrlo retko se događa da to učini sam organ starateljstva.


Zakon nadalje propisuje da ako organ starateljstva nije pokrenuo postupak u sporu za zaštitu od nasilja u porodici, sud može zatražiti od organa starateljstva da pruži pomoć u pribavljanju potrebnih dokaza i da iznese svoje mišljenje o svrsishodnosti tražene mere. U zakonu se dakle navodi da sud može zatražiti od organa starateljstva mišljenje o svrsishodnosti mere, a u praksi zapravo sud neće izreći ni jednu meru koju nije predložio organ starateljstva. Žrtvu dakle organ starateljstva upućuje na sud, a sud sudbinu žrtve poverava mišljenju organa starateljstva. Ovaj neodstatak u doslednosti postupka za koji zakon propisuje da je hitan, žrtvu stavlja u poziciju da ide od šaltera do šaltera i da joj, kao da se nalazi u postupku pribavljanja građevinske dozvole, stalno fali još jedan papir. Žrtvama se stalno preporučuje da svako nasilje prijave, a u praksi će od momenta prijave, odnosno podnošenja tužbe, pa do određivanja neke od mera zaštite, proteći i po nekoliko meseci, a neretko i godina, čime se materijalno pravna legislativa potpuno obesmišljava. Kod ovakvog stanja stvari nije ni čudo što žrtve povlače tužbe i odustaju od svedočenja u krivičnom postupku, koji im takođe stoji na raspolaganju kada je u pitanju nasilje u porodici. Često se i pokaju što su uopšte bilo šta pokretali, jer se nakon podnošenja tužbe nasilje neretko ponavlja u težem obliku.


Iz svega navedenog vidimo da materijalno pravne norme prilično sveobuhvatno prepoznaju i regulišu problem nasilja u porodici ali da se u proceduralnim normama nailazi na nekoliko propusta koji omogućavaju da se težište rešenja problema od strane suda prebacuje na organ starateljstva. Ovako pomoćni organ suda u stvari postaje sudija. Primetno je da se radnici organa starateljstva i prema žrtvama odnose više kao sud, nego kao savetodavno telo koje treba da pruži podršku i edukaciju upravo tim žrtvama.

 

 

Advokat Mirjana Milić Drvenica
 

 


← Prethodni blog   /   Naredni blog →


Komentari

Nema komentara.

Sentence

Advokatura je moja kuća. Tu sam se rodio, odrastao, stasao, ojačao. Tu i da ostanem. Želja mi je da nastavim da moju kuću u narednom periodu uređujem kako ona jednog dana ne bi više bila kuća, već neosvojiva tvrđava, za one koji bi opet eventualno pokušali da je uruše.

Ja imam samo reči. Njima branim, zastupam i od njih živim. One su moja snaga moj najveći dar. Probaću rečima uvaženo veće da doprem do Vas kako biste doneli pravilnu i zakonitu presudu. Naspram mene stoji stena. Brižljivo isklesana od strane tužioca do najsitnijeg detalja. Na toj steni sve je savršeno. Pravilne je boje, oblika i takve visine da zaklanja pogled na ono što se nalazi iza nje. A iza nje je istina. Da bi nju videli moramo se mi izdići iznad očiglednosti pa naš pogled usmeriti ka nečemu što se na toj steni odmah ne primećuje. Moramo pogledati dole, na sam početak, a ka jednoj maloj pukotini! Ona nije tu voljom optužbe, iako deluje da je deo klesanog mozaika tužioca. Kada je spoznamo biće nam jasno da je ta stena šuplja i da ju je dovoljno samo pogurati da se ona kao kula od karata obruši i nestane otvarajući nam tako pogled ka istini! Tu istinu tražim da vidite, ne radi mene ili mog branjenika već zarad pravičnosti. Prepoznajte istinu! Donesite oslobađajuću presudu!

Zbog toga se na kraju ponovo vraćam na početak , na Pravdu, na onu statuu slepe žene što je većina nas ima na svojim radnim stolovima i poručujem nam svima: Otvorimo četvoro oči i budimo njeni branioci uvek i za sva vremena.

Pravo ne sme da se zloupotrebljava, ali takođe ne sme ni da svrha prava postane sprečavanje zloupotrebe prava.

Budimo realni i prizemni odaberimo ipak carstvo zemaljsko, a nakon toga izgradimo advokaturu kakvom ćemo biti ponosni. To moramo sami uraditi, jer niko drugi to neće moći osim nas!