Pre nego


ADVOKAT ĐORĐEVIĆ - BLOG

Dobro došli na blog advokata Aleksandra N. Đorđevića

  1. Naslovna
  2. Blog

Načelo formalne istine u krivičnom postupku

 

Načelo formalne istine u krivičnom postupku

Stupanjem na snagu Zakonika o krivičnom postupku iz 2011. godine došlo je do uvođenja brojnih novih instituta u naše krivično procesno pravo tipičnih za anglosaksonske pravne sisteme. Jedan od tih instituta je napuštanje do tada dominantnog načela krivičnog postupka "Načela materijalne istine”,  u korist načela formalne istine, a sve u cilju bržeg i efikasnijeg suđenja.  Članom 15 st. 3  ZKP-a koji nosi naslov dokazivanje propisano je da sud izvodi dokaze na predlog stranaka.

Ovime je u naš krivični postupak uvedeno pravilo da će se u postupku izvesti samo oni dokazi koje stranke budu predložile, iz čega proizilazi da će sud prilikom utvrđivanja istine imati na raspolaganju isključivo činjeničku građu koju su mu stranke u toku postupka prezentovale. Ta istina naziva se formalna istina. 

Dakle odredbama novog ZKP-a sud više nije dužan da istražuje materijalnu (punu, potpunu) istinu već izvodi samo one dokaze koje su stranke predložile i samo izuzetno ima ovlašćenja da dokaze pribavlja službenim putem ako oceni da su izvedeni dokazi protivrečni ili nejasni i da je to neophodno da bi se predmet dokazivanja svestrano raspravio. Ovde je bitno napomenuti da se ovaj izuzetak odnosi samo na dokaze koji se odnose na predmet dokazivanja. Dakle sud nema ovlašćenja da samoinicijativno , a u svrhu istraživanja pune – materijalne istine odredi drugi predmet dokazivanja , ako tako nešto nisu stranke predložile.  Kad se na to doda i odredba člana 88 ZKP koja govori o priznanju okrivljenog i uslovnoj dužnosti organa postupka da prikuplja i druge dokaze samo ako postoji osnovana sumnja (isti stepen sumnje koje je po ranijem ZKP-u bilo neophodan za optuženje) u istinitost priznanja ili je priznanje nepotpuno, protivrečno ili nejasno i ako je u suprotnosti sa drugim dokazima, jasno proizilazi koliko je veliko odstupanje novim zakonikom učinjeno u odnosu na ranija rešenja. Isto pravilo važi i za priznanje okrivljenog na glavnom pretresu. Dakle pravilo da priznanje okrivljenog mora biti potrkrepljeno drugim dokazima više ne važi, već je dovoljno samo da je okrivljeni priznao izvršenje krivičnog dela i da to priznanje ispunjava uslove iz člana 88 ZKPa.

Svedoci smo da se ovo pravilo u praksi svelo na to da veoma često dolazi do neformalnog dogovora stranaka mimo instituta sporazuma o priznanju krivičnog dela, kada okrivljeni na samom glavnom pretresu prizna izvršenje krivičnog dela, a tužilac predloži dogovorenu krivičnu sankciju. Sud ovake “dilove” uvažava i odmah presuđuje. U skraćenom postupku koji sada obuhvata mnoga čak i teška krivična dela (pomerena je granica sa do 5 na do 8 godina zatvora) u ovim situacijama dolazi i do odricanja od prava na žalbu te presuda postaje odmah pravnosnažna. 

 

Ovakva pravila odredaba ZKP-a mogu dovesti do toga de će se u praksi dešavati da okrivljeni bude osuđen za dela koja nije učinio , jer će prihvatiti ponuđenu sankciju od tužioca, a iz straha od veće kazne ili želje da što pre reši svoj postupak, naročito u situaciji kada mu se stavlja na teret izvršenje više krivičnih dela, a samo neka od tih je on zaista izvršio (čest slučaj kod krivičnih dela protiv imovine). Ove situacije će se javljati kada okrivljeni ne može iz finasijskih razloga da sebi obezbedi adekvatnu odbranu, a ne zaboravimo da sada istragu vode stranke, o svom trošku. U istrazi se prikupljaju dokazi. Iza tužioca stoji država i neograničene mogućnosti da do za njih potrebnih dokaza dođe, dok iza okrivljenog u najboljem slučaju stoji samo branilac koji pak ukoliko za odbarnu nema adekvatan budžet ne može sam biti ravnopravan u prikupljanju potrebnih dokaza javnom tužilaštvu. Kad na to dodamo i to da su prava branioca u prikupljanju dokaza u istrazi bitno sužena jasno je koliko je odredbama novog ZKP-a ustanovljenja neravnoteža umesto jednakosti optužbe i odbrane. 

Sve ovo je naravno urađeno sa jednim ciljem , rekao bih načelom koje u poslednje vreme preti da se pretvori u dogmu. Taj cilj je efikasnost postupka. S tim u vezi uvedena eventualna maksima i napuštanje instituta materijalne istine dovodi zaista do toga da se krivični postupci sada brže odvijaju, ali po koju cenu? Cena koja smo zbog toga platili jeste manjak u kvalitetu sudskih odluka i delimično napuštanje osnovnog načela krivičnog postupka, koje je čak proklamovano prvim članom ZKP-a i koje glasi: Ovaj zakonik utvrđuje pravila čiji je cilj da niko nevin ne bude osuđen.

Zbog toga je sada velika odgovornost na nama – braniocima da i u ovakvim uslovima za naše klijente ličnim zalaganjem, umešnošću i snalažljivošću obezbedimo najpovoljniju odluku.  Siguran sam da ćemo u ovoj novoj misiji koju nam je postavio zakonodavac opet na kraju izaći kao pobednici, kao što smo to do sad bezbroj puta pokazali i dokazali. 

 

 

adv. Aleksandar N. Đorđević 


← Prethodni blog   /   Naredni blog →


Komentari

Nema komentara.

Sentence

Ja imam samo reči. Njima branim, zastupam i od njih živim. One su moja snaga moj najveći dar. Probaću rečima uvaženo veće da doprem do Vas kako biste doneli pravilnu i zakonitu presudu. Naspram mene stoji stena. Brižljivo isklesana od strane tužioca do najsitnijeg detalja. Na toj steni sve je savršeno. Pravilne je boje, oblika i takve visine da zaklanja pogled na ono što se nalazi iza nje. A iza nje je istina. Da bi nju videli moramo se mi izdići iznad očiglednosti pa naš pogled usmeriti ka nečemu što se na toj steni odmah ne primećuje. Moramo pogledati dole, na sam početak, a ka jednoj maloj pukotini! Ona nije tu voljom optužbe, iako deluje da je deo klesanog mozaika tužioca. Kada je spoznamo biće nam jasno da je ta stena šuplja i da ju je dovoljno samo pogurati da se ona kao kula od karata obruši i nestane otvarajući nam tako pogled ka istini! Tu istinu tražim da vidite, ne radi mene ili mog branjenika već zarad pravičnosti. Prepoznajte istinu! Donesite oslobađajuću presudu!

Tužna je činjenica da borba za opšti interes može uspeti jedino ako je on u saglasnosti sa privatnim interesom onog koji tu borbu vodi.

Advokatura je moja kuća. Tu sam se rodio, odrastao, stasao, ojačao. Tu i da ostanem. Želja mi je da nastavim da moju kuću u narednom periodu uređujem kako ona jednog dana ne bi više bila kuća, već neosvojiva tvrđava, za one koji bi opet eventualno pokušali da je uruše.

Pošto smo mi mnogo umešniji od njih iskoristimo tu našu pamet da im na sve moguće načine ukazujemo na propuste u njihovom radu, kad god za to imamo priliku i tako stalno da radimo sve dok se gospoda notari ne počnu ponašati manje po uputstvima, a više po zakonima.

A kada novo jutro konačno osvane i kada se sudnicama ponovo začuje slovo branilaca i kada naše kolge ispune hodnike te nove zgrade na pogrešnom mestu, odlazeći lagano uzdignutih glava na svoja suđenja znaće se da je Pravda visoko podignutim mačem odbranila svoju slobodu, svoju čast i nezavisnost. I tada će svima biti jasno da su advokati u istinu na samom vrhu pravosudne piramide.