Pre nego


ADVOKAT ĐORĐEVIĆ - BLOG

Dobro došli na blog advokata Aleksandra N. Đorđevića

  1. Naslovna
  2. Blog

Deca i nasilje u porodici

 

Deca i nasilje u porodici

Vođeni konkretnim primerom iz nedavne advokatske prakse, a imajući u vidu da se o nasilju u porodici vodi polemika u stručnoj praksi i društvu uopšte, želimo da ukažemo na nekoliko problema.

U advokatskoj praksi naime, pokazalo se da su rad i zaključci organa starateljstva često nepotpuni, pristrasani, neobrazloženi i zasnovani isključivo na obavljenom razgovoru sa jednom od parničnih stranaka u sudskom postupku, odnosno na paušalnim i nepotkrepljenim izjavama jedne od stranaka, o nasilju koje navodno trpe.

Procedura koju sprovode Centri za socijalni rad kao organi starateljstva, svode se neretko samo na uzimanje izjava od stranaka i uvid u izveštaj policijskih službenika, koji se vezuju za jedan događaj, što ne samo da je nedovoljno za procenu najboljeg interesa maloletnog deteta, već je protivno normativima i standardima koje Centar za socijalni rad mora primeniti u cilju davanja stručne i sveobuhvatne procene porodične situacije.

Naime, imajući u vidu da je predmet postupka često poveravanje maloletnog deteta i nasilje u porodici, stručni tim Centra za socijalni rad je dužan da, kroz odgovarajuće tehnike i metode, u skladu sa pravilima struke, ispita roditeljske kompetencije stranaka, njihovu motivisanost za vršenje roditeljskog prava, konkretne potrebe maloletnog deteta i njegov emotivni status u odnosu na oba roditelja, te da primenom odgovarajućih testova, eventualno i uvidom u medicinsku dokumentaciju i sagledavanjem svih relevantnih činjenica slučaja, preispita da li kod određenog lica postoji autentičan osećaj žrtve i autentičan strah od eventualnog nasilnika.

Stručni timovi Centara za socijalni rad u konkretnim slučajevima uopšte ne vrše navedena ispitivanja, a ipak daju preporuku da je u interesu maloletne dece da svog roditelja (najčešće oca) viđaju u kontrolisanim uslovima, koji su krajnje nehumani i stresni, pre svega za mal. dete. Iako radnici ovih centara po pravilu decu ni ne upoznaju, a još manje uključuju u proceduru u smislu opservacije i razgovora u skladu sa uzrastom dece i komunikacionim sposobnostima. Često se ni u izjavama roditelja koji inicira postupak ne spominje ništa što bi ukazivalo da je drugi roditelj ikada ugrožavao maloletno dete, odnosno prema njemu ispoljavao neprihvatljive obrasce ponašanja. Otuda, se postavlja pitanje kakva je uopšte bila uloga Centra za socijalni rad i na koji način je ovaj organ pomogao sudu da pravilno sagleda datu porodičnu situaciju.

Naime, neretko stručni tim Centra za socijalni rad zauzima mišljenje da je celishodno i u interesu deteta da odrede mere zaštite od nasilja u porodici tražene tužbom, uz konstataciju da postoje indikatori psihološkog nasilja u smislu obezvređivanja, vređanja, nazivanja pogrdnim imenima od strane jedne strane prema drugoj. Međutim, stručni timovi Centra za socijalni rad prepoznaju jednu stranu kao žrtvu, a da se pri tom uopšte ne izjašnjavaju o njenom aktuelnom psihičkom statusu. Iako u ovim timovima postoji kompetentan stručnjak – psiholog, oni ne obrazlažu ključni element u identifikaciji partnerskog nasilja – da li kod jedne strane postoji autentičan osećaj žrtve, autentičan strah od druge strane i autentičan strah od ponavljanja nasilja.

Prema vrlo doslednom stavu sudske prakse, za kvalifikaciju određenog ponašanja kao nasilja u porodici, potrebno je ne samo da objektivno postoji akt fizičkog, psihičkog ili vebalnog ugrožavanja člana porodice, već je nužno da se takvim ponašanjem drugi član porodice stavlja u neravnopravan položaj koji je praćen osećajem nemoći i straha, pri čemu strah mora biti autentičan, dakle istinit, racionalan, odnosno verodostojan.  Naime, očekivano je da se traumatizovana osoba na svakom, pa i na duševnom planu snažno distancira od zlostavljača, a ove se reakcije uopšte ne uočavaju, imajući u vidu da se ni ne opisuju.

Da li je ponašanje potencijalnog nasilnika, a uzimajući u obzir sve okolnosti konkretnog slučaja i dostupnu dokumentaciju, a ne samo paušalne tvrdnje potencijalne žrtve, zaista kod te žrtve moglo izazvati osećaj  ugroženosti, nemoći i straha?

Naime, potencijalna žrtva u svojoj izjavi pred Centrom za socijalni rad, često navodi da je potencijalni nasilnik vređa, naziva pogrdnim imenima i na nju viče u prisustvu mal. deteta, a radi potkrepljenja svojih tvrdnji  opisuje jedan događaj. Sam Centar ove radnje kvalifikuje kao indikatore psihološkog nasilja nad potencijalnom žrtvom i indikatore nasilnog odnosa u smislu uspostavljanja kontrole nasilnika u odnosu na brigu o detetu, imajući u vidu da se povod za incidente često nepoposredno vezuje za obavljanje aktivnosti oko mal. deteta (kupanje i hranjenje). Na drugoj strani mišljenja centara za socijalni rad se priklanjaju tvrdnjama jedne strane da je druga strana ,,supervizirala“ njeno roditeljstvo (kao da je roditeljstvo svojina jedne strane koju druga strana svojim postupcima ugrožava), i kao jedan od indikatora nasilnog odnosa navodi i uspostavljanje kontrole jedne strane nad drugom u odnosu na brigu o detetu, pri čemu ne daju sudu razloge, niti medote na osnovu kojih izvode zaključak da su ove tvrdnje verodostojne.

No, čak i da jesu verodostojne, postavlja se pitanje da li je protivpravno da jedan od roditelja učestvuje u svakodnevnim aktivnostima koje se tiču deteta u smislu da sugeriše, pa čak i kritikuje način na koji drugi roditelj vodi brigu o detetu i ako jeste protivpravno pod koji oblik nasilja u porodici se podvodi ,,supervizija“ roditeljstva i na osnovu kojih objektivno proverljivih okolnosti se to zaključuje? Ovo posebno stoga što, saglasno zakonskoj normi, roditeljsko pravo pripada majci i ocu zajedno i njihovo je pravo i dužnost da se staraju o detetu, zajednički i ravnopravno, odnosno njihovo je pravo i dužnost da čuvaju i podižu dete tako što će se lično starati o njegovom životu i zdravlju. Okolnost da se roditelji u konkretnom slučaju međusobno konfrontiraju u pogledu vođenja brige oko deteta jeste razlog da stručni tim Centara za socijalni rad preispita njihove roditeljske kapacitete iz ugla potreba maloletnog deteta, a ne iz ugla nasilja u porodici. I upravo suprotno, često se pogrešno, kao indikator nasilja tretira okolnost da jedan roditelj želi da se zajednica života održi, odnosno njegova spremnost da se postojeći partnerski konflikt prevaziđe, kao mogući potencijal u reuspostavljanju i normalizaciji odnosa.

Zadatak organa starateljstva jeste da preispita da li su se narušeni partnerski odnosi odrazili na roditeljsko funkcionisanje i roditeljske kompetencije i da li su i u kojoj meri uticali na maloletnu decu, a da potom argumentavano obrazloži koji su to potencijalni štetni efekti koji u konkretnom slučaju opravdavaju restriktivno održavanje ličnih odnosa sa jednim od roditelja. Ovo stoga što procena mora da bude vršena u skladu sa pravilima struke, nepristrasno i sveobuhvatno.

Na ovom mestu naglašavamo stav domaće sudske prakse i prakse Evropskog suda za ljudska prava prema kome je u najboljem interesu maloletnog deteta da se održavanje ličnih odnosa sa roditeljima održava bez ograničenja i mešanja organa državne vlasti, osim kada se na nesumnjiv način utvrdi da bi to negativno uticalo na psihofizički i emotivni razvoj deteta.

Međutim, ono što je pogubno i frapantno jeste okolnost da Centri za socijalni rad sve češće predlažu kontrolisane uslove viđanja, koji su se u praksi pokazali i kao vrlo pogubni. I umesto da, u slučaju kada se roditelji raziđu, stimuliše uspostavljanje adekvatnih odnosa između deteta i roditelja sa kojim dete ne živi, organ starateljstva predlaže restriktivan model.

Izvodimo zaključak da roditelji često partnerski konflikt ne umeju da odvoje od svog funkcionalnog odnosa prema zajedničkoj deci, ali je očekivano da to umeju da urade stručne službe organa starateljstva kojima je država poverila staranje o najboljim interesima maloletne dece.

 

Autor: Marija Lazić, advokat u Beogradu

Izvor: blog.aks.org.rs 


Prethodni  /   Naredni blog →


Komentari

Nema komentara.

Dodajte komentar

* Sigurnosni kod security image 

 

Sentence

Advokatura je moja kuća. Tu sam se rodio, odrastao, stasao, ojačao. Tu i da ostanem. Želja mi je da nastavim da moju kuću u narednom periodu uređujem kako ona jednog dana ne bi više bila kuća, već neosvojiva tvrđava, za one koji bi opet eventualno pokušali da je uruše.

I najveći filosof Sokrat, svetionik slobode govora je hapšen i osuđen na smrt. Umro je u tamnici ispivši otrov. Danas 24 veka nakon njegove smrti ceo svet je čuo za Sokrata, a za njegove tužioce i sudije niko! Zato setite se Sokrata!

Uvek sam govorio ”Da bi pravda bila slepa, zakoni moraju dobro da vide”. Ako nemamo dobre zakone ne možemo se ni nadati pravdi, a pravda to je ono što očekujemo, za šta se borimo i čemu treba da težimo.

Budimo realni i prizemni odaberimo ipak carstvo zemaljsko, a nakon toga izgradimo advokaturu kakvom ćemo biti ponosni. To moramo sami uraditi, jer niko drugi to neće moći osim nas!

Godinama čuvam tuđe tišine branim ih galamom.